CoreFitMax (korfitmaks) je metoda motoričkog testiranja baziran na algoritmu statističke analize 88 standardnih sportsko-ortopedskih znakova i trenažnih testova.

Rezultati CoreFitMax testiranja su: 

(1) procentualni odnos relativnog mirujućeg mišićnog tonusa preko 60 mišića važnih za čovekovo držanje, kretanje i sportske performanse; 

(2) procenat globalne koordinacije mišića, i

(3) proračun optimalne telesne težine i načina hoda. 

Testiranje se sprovodi bez senzora i bez posebne opreme, uz pomoć CFM softvera i uz jednostavne rekvizite koji se mogu naći u svakoj teretani ili fitnes centru. Uvežbanom treneru ili terapeutu potrebno je manje od 20 minuta da sprovedu CFM testiranje jedne osobe i odmah odštampaju rezultat.

Ukoliko se primeti značajan miofascijalni disbalans (najčešće kao posledica…

 …nezalečene povrede, ili posledica neodgovarajućeg ili nekontrolisanog vežbanja), na osnovu CFM rezultata softverski se generiše precizan individualizovani program proprioceptivno-baziranog vežbanja takav da postupno koriguje uočene disbalanse tokom nekoliko meseci. Broj parametara (rezultati CFM testa vežbača x relevantni parametri preko 500 standardnih kondicionih i fitnes vežbi i pokreta učitanih u softver)  koje softver obradi za izradu jednog mesečnog programa jedne osobe je preko 31000. Ovoliku preciznost može da ostvari jedino lični trener koji trenira samo jednog vežbača, što je znatno skuplje i vremenski zahtevnije od  kompjuterske izrade programa.

• Ostvarivanje terapijskih ciljeva trenažnim metodama, u cilju otklanjanja i prevencije hroničnih povreda.
• Progresija (redosled primene sve težih vežbi) vežbanja prati redosled razvoja motorne kontrole čoveka, i ostvaruje se na više načina: usložnjavanjem vežbi, povećanjem opterećenja, smanjenjem stabilnosti oslonca, korišćenjem zahtevnijih rekvizita, ili kombinacijom navedenog.
• Osnovno orudje u CoreFitMax vežbanju je kontinuirana promena položaja težišta tela, površine oslonca kao i ravni pokreta prilikom vežbanja.
• Periodizacija vežbanja je sastavljena prema savremenim načelima sportskog treninga.
• Program vežbanja se sastavlja uz pomoć računara, na osnovu seta motoričkih testova koji se ponavljanju jednom mesečno.
• Vežbe se sprovode uz individualnu stručnu asistenciju, prilagodjeno uzrastu, polu i konstituciji.

• kod prisustva lošeg držanja, slabe koordinacije pokreta ili konstitucionalne hipermobilnosti (labavi zglobovi)
• kao podrška aktivnostima svakodnevnog života, odnosno kao oblik individualnog fitnesa
• u sklopu bazičnih trenažnih aktivnosti u različitim sportovima (trčanje, plivanje, fudbal, košarka, tenis, džudo i još 8 sportova).

U sva tri slučaja vežbač se na osnovu testova svrstava u jedan od četiri nivoa vežbanja:

1. CFM Range (poboljšanje obima pokreta),
2. CFM Balance (poboljšanje kontrole stabilnosti zglobova),
3. CFM Control (poboljšanje kontrole pokreta), i
4. CFM Skill (poboljšanje kvaliteta pokretljivosti, tj. veštine pokreta)

The post CoreFitMax appeared first on Sport i Zdravlje.

"Koja fizička aktivnost je najbolja za moje dete?"

"Na koji sport preporučujete da dete krene?"

Ovo su tipična pitanja koja pokazuju da savremeni, urbani način života često za posledicu ima višak "slobodnog" vremena a manjak strukturirane fizičke aktivnosti kod dece. U osnovi, na ovakva pitanja postoji jednostavan odgovor- igra! Medjutim, i slobodna dečja igra može imati različite pozitivne i/ili negativne uticaje na psihofizički status deteta i modelirati njegov razvoj i sazrevanje. Ovo se naročito odnosi na muskuloskeletni sistem.

U našoj sredini, u mnogim slučajevima presudni aspekt za odluku šta će dete da trenira bude organizacioni (blizina i dostupnost ponudjenih sadržaja), finansijski (prihvatljiva cena) ili porodični (ponuda odgovarajuće aktivnosti i za roditelja u istom terminu). Ako se desi situacija da dete želi neku aktivnost koja zahteva veći angažman u tom pogledu, pred roditelje se nameće dilema šta učiniti.

U tom smislu, pri odlučivanju o tome postoje odredjene smernice koje je povoljno imati u vidu:

• Neophodno je da detetu ponudjena fizička aktivnost, rekreacija ili trening prija. Da bi se povećala šansa za to, osim stimulativnog uticaja roditeljskog ubedjivanja, dobro je i da detetova konstitucija bude za odabranu aktivnost odgovarajuća. Na primer, osobe sa hipermobilnom kostitucijom treba da pažljivo biraju sport ili rekreativne aktivnosti.
• Odredjene vrste aktivnosti mogu imati naglašeni pozitivan (stimulativni ili preventivni) uticaj na pravilan razvoj muskuloskeletnog sistema kod dece, i to na različite načine: preko karakteristika podloge (mekoća strunjača), vrste kretanja (trčanje, skakanje, prevrtanje), socijalnog kontakta (individualni, grupni ili timski sportovi), oblika i upotrebe rekvizita (lopta, sprave…), i drugo.
• Pojedine aktivnosti u većoj meri zavise od godišnjih doba (dvoranske ili aktivnosti na otvorenom), ili su više ili manje sezonskog karaktera.
• Početni uspeh ili razočaranje ne bi trebalo da bude presudno, za prve pozitivne efekte je najčešće potrebno više meseci redovnog upražnjavanja fizičke aktivnosti.

U svakom slučaju je korisno posavetovati se sa stručnjakom (trenerom, instruktorom, a u slučaju potrebe i sa lekarem) oko toga koja je aktivnost primerena, i kada je povoljno početi. U svrhu preciznijeg savetovanja na raspolaganju su i različiti motorički testovi koji mogu otkriti dotada neuočene fizičke karakteristike, preduslove uspešnog treniranja.

The post Izbor fizičke aktivnosti u dečjem uzrastu appeared first on Sport i Zdravlje.

Iako urodjena, generalizovana labavost zglobova se može značajno modifikovati adekvatnim fizičkim vežbanjem. Različiti su načini tog vežbanja- od individualnog, u svom domu, do organizovane i prepoznatljive rekreativne aktivnosti. U svakom slučaju, korisna je svaka aktivnost koja se sprovodi prema sledećim pravilima:

• Intenzitet treba da bude adekvatno doziran (bez stimulacije refleksa na istezanje);

• neophodno je vežbati kontinuirano, svakodnevno ili svakog drugog dana, zavisno od trenutne forme;

• obim pokreta trupom i udovima pri vežbanju treba da bude korigovan, tako da odgovara normalnom, prosečnom opsegu tih pokreta. Treba izbegavati dovodjenje zglobova u krajnje, bolne položaje;

• izbor i doziranje vežbi treba da bude usmeren na ciljano povećanje tonusa i funkcionalno skraćenje onih mišića koji stabilizuju hipermobilne zglobove;

• najpovoljniji rezultati se ostvaruju primenom proprioceptivnog treninga.

U dečjem uzrastu, od druge do sedme godine, u prusustvu generalizovane ligamentarne labavosti javlja se opasnost od nastanka razvojnog deformiteta zglobova kolena. U tom smislu preporučuje se stabilizacija skočnog zgloba individualno pravljenim čvrstima cipelicama posebnih karakteristika, takvih da nemaju funkciju korekcije deformiteta već njegove prevencije.

Generalizovana ligamentarna labavost je urodjena i značajna telesna karakteristika, čiji uticaj na lokomotorni sitem nije zanemarljiv. Ipak, ohrabruje činjenica da pravilno odabrana rekreativna fizička aktivnost, edukacija oko prevencije povreda i upotreba proprioceptivnih stimulatora u vidu spoljašnje mehaničke potpore zglovoba mogu pomoći u modifikovanju onoga sa čime smo rodjeni, te uz zadovoljstvo i radost vežbanja doprineti i smanjenju rizika od povreda.

The post Vežbanje i hipermobilnost appeared first on Sport i Zdravlje.

Sa zdravstvene strane, najčešća posledica generalizovane hipermobilnosti je bol, koji se obično javlja nakon težeg fizičkog opterećenja, uzrokovan većim opterećenjem mišića u cilju stabilizovanja labavih zglobova. Dakle, bol se razvija u mišićima oko zglobova, uprkos osećaju da dolazi iz samog zgloba. Pored toga, postoji i mogućnost pojave povećane količine zglobne tečnosti u zglobovima, praćene osećajem napetosti i pritiska.

Ukoliko je hipermobilnost zglobova uzrokovana genetski determinisanim varijacijama u kolagenu i drugim srodnim proteinima, očekuju se i druge posledice: češća je pojava ravnih stopala, veći je rizik za poremećaj kičmenog stuba (spondilolistezu), kao i za nastanak proširenih vena ili trbušnih hernija. Sve su to znaci izmenjenih biomehaničkih karakteristika vezivnog tkiva.

Treba napomenuti da ovo nije dokaz bolesti, već samo mogući znak rizika. Hipermobilni zglobovi, naročito u uslovima povećanih fizičkih opterećenja u sklopu rekreativnih ili sportskih aktivnosti, nose povećani rizik od povredjivanja. U studiji objavljenoj u British Journal of Sports Medicine (Smith et al., 2005) pokazana je značajna povezanost Beightonovog skora sa prisustvom povreda zglobova, i to najčešće skočnog zgloba, kolena i zglovoba na prstima.

Nekada je i korisno

Generalizovana ligamentarna labavost je svakako značajan zdravstveni parametar, ali nije nužno znak nekog poremećaja. Ona se može povećati treningom (pojedini sportovi, poput gimnastike, imaju naglašene zahteve u pogledu velikog obima pokreta u zglobovima) ili odgovarajućim telesnim aktivnostima- upražnjavanje joge, na primer, stimuliše relaksaciju mišiča i čini zglobove čitavog tela pokretljivijim.

U procesu izbora rekreativne ili sportske aktivnosti, povećana zglobna labavost može da igra presudnu ulogu- povoljno je odabrati one aktivnosti u kojima ta karakteristika ne povećava rizik od povreda, već predstavlja komparativnu prednost.

Literatura

1. R Smith, A K Damodaran, S Swaminathan, R Campbell, L Barnsley. Hypermobility and sports injuries in junior netball player. British Journal of Sports Medicine. 2005; 39: 628-631

The post Da li je hipermobilnost korisna ili štetna? appeared first on Sport i Zdravlje.

Hipermobilnost

Varijacije medju ljudskim konstitucijama otežavaju mogućnost kvantifikacije hipermobilnosti. Već dugi niz godina u upotrebi je Bejtonova bodovna skala, gde se procenjuje i boduje pojedinačna fleksibilnost na ukupno devet segmenata tela (lumbalni deo kičmenog stuba, palčevi, mali prsti na šaci, laktovi, kolena). Većina ljudi ima jedan do dva fleksibilna regiona, a svega oko 0,5% ima generalizovanu labavost više od četiri zgloba. Tom kriterijumu se dodaje prisustvo bolova u zglobovima (pod uslovom da je hipermobilnost uzrok bolnim tegobama), rastegljivost kože, telesna konstitucija u vidu visokog rasta i tankih udova sa izraženo dugačkim prstima, proširene vene, prisustvo trbušnih kila ili epizoda iščašenja zglobova.

The post Kako se hipermobilnost meri? appeared first on Sport i Zdravlje.

Da li možete da savijete svoj palac toliko da on jagodicom dodirne podlakticu iste ruke? Ili da savijete kažiprst unazad toliko da se on dovede u poziciju paralelnu sa podlakticom? Ako možete to da izvedete, verovatno pripadate grupi osoba sa urodjenim generalizovanim ligamentarnim hiperlaksacitetom, odnosno prostim rečnikom rečeno: imate labave zglobove.

Uzrok zglobne labavosti

Postoji više poznatih uzroka za ovaj poremećaj, mada je i dalje najveći broj osoba kod kojih uzrok nije nadjen. Povećana elastičnost mekih tkiva pratilac je izvesnih urodjenih genskih anomalija, poput varijabilno izraženog Marfanovog sindroma, ili Ehlers- Danlos sindroma u svojim mnogobrojnim varijantama (gde je toliko izražena, da se takve osobe nazivaju još i "ljudi od gume"). Ova oboljenja nikako nisu bezazlena i zahtevaju odgovarajuće praćenje, a sa sobom nose rizik od oštećenja krvnih sudova i drugih vitalnih struktura.

Ipak, daleko najčešće izražena hipermobilnost zglobova predstavlja samostalni, izolovani i benigni varijetet vezivnog tkiva. Ove osobe povremeno mogu imati poremećaj propriocepcije ili epizode iščašenja različitih zglobova. Smatra se da hipermobilnost zavisi od oblika zglobnih okrajaka kostiju, slabosti ili istegnutosti ligamenata, mišićnog tonusa, kao i kvaliteta proprioceptivnog senzibiliteta. Većina ovih karakteristika pokazuje karakter familijarne zastupljenosti. Izuzetak su osobe kojima je poremećaj propriocepcije uzrok povećanog obima pokreta zglobova, gde nije zapaženo prenošenje te osobine na potomstvo. Pri tome, veća prosečna ligamentarna labavost kod žena objašnjava se hormonalnim uticajima.

Najnovija istraživanja kod ovog stanja su pokazala prisustvo proteina u krvi, nazvanog tehascin X, čija se varijabilnost povezuje sa hiperlaksacitetom vezivnog tkiva. Smatra se da je takva osobina nasledna preko gena za ovaj protein,  kao i da će deca naslediti veću fleksibilnost ukoliko su oba roditelja takodje izraženo fleksibilni.

Više o hipermobilnosti pročitejte OVDE.

The post Labavi zglobovi- deformitet ili prednost? appeared first on Sport i Zdravlje.

Učešće u sportsko-rekreativnim fizičkim aktivnostima predstavlja značajan doprinos parametrima javnog zdravlja, takodje i individualnog zdravstvenog stanja. Medjutim, mora se imati u vidu da su povrede, nažalost, prateći zadesni dogadjaji prisutni i u sportu i u rekreaciji dece i odraslih.

U retrospektivnom istraživanju sprovedenom u Kanadi (McLaren, 1996) na 3790 ispitanika starijih od 5 godina (51% muškog pola), dobijeni su sledeći rezultati:

• 322 osobe su zadobile ukupno 411 povredu takvu da je medicinska intervencija bila neophodna.
• Procenat povredjivanja zavisno od vrste aktivnosti: 
  • Košarka 15%, 
  • Fudbal 12%, 
  • Trčanje 11%, 
  • Vožnja bicikla 2%, 
  • Odbojka 7%, 
  • Skijanje 3%
• Tipovi povreda: 
  • Istegnuće ili ruptura ligamenata 31%, 
  • Istegnuće ili ruptura mišića 19%,
  • Fraktura 13%, 
  • Luksacija 7%, 
  • Modrice i kontuzije 5%, 
  • Posekotine 5%, 
  • Tendinitis 5%, 
  • Potres mozga 3%,
  • Abrazija oguljotina 1%, 
  • Dehidracija 0,2%,

Literatura

1. McLaren PL. A Study of Injuries Sustained in Sport and Recreation in Ontario. A report prepared for the Ministry of Citizenship, Culture and Recreation, Government of Ontario, 1996.

The post Povrede u rekreativno-sportskim aktivnostima appeared first on Sport i Zdravlje.

Sindrom nemirnih nogu (RLS) je relativno čest poremećaj (prisutan u oko 5-15% populacije) definisan sa četiri svoje karakteristike:

• Potreba da se pokreću noge (obično ali ne i obavezno praćena neprijatnim senzacijama iz nogu),
• Stanje se pojačava pri odmaranju,
• Najčešće se dešava uveče i tokom noći, i
• Pokreti dovode do bar privremenog olakšanja.

Pored navedenog, dodatni faktori koji govore u prilog dijagnozi su: postojanje poremećaj sna, smanjenje simptoma na primenu tzv. dopaminergičnih lekova, kao i ukoliko neko od članova porodice ima isti poremećaj. (Allen et al., 2003)

U oko 80% slučajeva prisutni su i karakteristični, ponavljajući periodični pokreti (pregibanje velikog prsta na stopalu, ili pregibanje u skočnom zglobu), koji se ponavaljaju u varijabilnom intervalu od 5-90 sekundi. Osim u RLS, ovakvi nevoljni noćni pokreti mogu se javiti i uz druge poremećaje sna, ili u starosti. Sindrom je nešto češći kod ženskog pola, a učestalost pojavljivanja raste i sa godinama starosti.

Uzroci

Genetika: utvrdjena je povezanost ovog sindroma sa promenama na četiri gena (na hromozomima 2,6,9 i 15). Preko 2/3 osoba ima pozitivan test bar za jedan od ova četiri gena, time i povećan rizik od nastanka RLS-a. (Trotti et al., 2008)

Postoji i povezanost sa neurotransmiterom dopaminom. Naime, uočeno je da lučenje dopamina u mozgu ima dnevno-noćni ritam koji se poklapa ritmu pojave simptoma, što objašnjava uticaj noćnog davanja lekova koji imaju dejstvo poput dopamina. (Garcia-Borreguero et al., 2004)

Pored toga, primećeno je da se simptomi RLS javljaju češće i izraženije kod osoba koje iz nekog razloga imaju manje gvoždja u krvi (na primer u trudnoći, ili kod različitih bolesti). Smatra se da je ovaj efekat povezan sa posebnom oblasti mozga po imenu substantia nigra, a zna se i da gvoždje ima značajnu ulogu u metabolizmu dopamina.

Na osnovu ovoga je u cilju kako terapije tako i prevencije RLS preporučeno balansiranje količine gvoždja u ishrani, a po potrebi i njegova nadoknada oralnim ili intravenskim putem. (Connor et al., 2003; Allen, 2004)

Literatura

1. Allen RP, Picchietti D, Hening WA, Trenkwalder C, Walters AS, Montplaisir J. Restless legs syndrome: diagnostic criteria, special considerations, and epidemiology. A report from the restless legs syndrome diagnosis and epidemiology workshop at the National Institutes of Health. Sleep Medicine 2003;4:101–19.
2. Trotti LM, Bhadriraju S, Rye DB. An update on the pathophysiology and genetics of restless legs syndrome. Current Neurology and Neuroscience Reports 2008;8:281–7.
3. Garcia-Borreguero D, Larrosa O, Granizo JJ, de la Llave Y, Hening WA. Circadian variation in neuroendocrine response to l-dopa in patients with restless legs syndrome. Sleep 2004;27(4):669–73.
4. Connor JR, Boyer PJ, Menzies SL, Dellinger B, Allen RP, Ondo WG, Earley CJ. Neuropathological examination suggests impaired brain iron acquisition in restless legs syndrome. Neurology 2003;61: 304–309.
5. Allen R. Dopamine and iron in the pathophysiology of restless legs syndrome. Sleep Medicine 2004;5:385–91.

The post Sindrom nemirnih nogu (restless leg syndrome, RLS) appeared first on Sport i Zdravlje.

Cilj lečenja ravnih stopala je jedinstven: otklanjanje bola, poboljšanje funkcije stopala i prevencija nastanka eventualnog deformiteta. Medjutim, u pogledu izbora terapijskog režima postoje različita, čak suprotna mišljenja.

Pojedini eksperti smatraju da su ravna stopala fiziološka pojava u detinjstvu koja obično spontano prolazi bez potrebe za lečenjem. Drugi se, pak, zalažu za lečenje fleksibilnih ravnih stopala jer mogu proizvesti deformitet, oštećenje zgloba i dovesti do razvoja fiksiranog ravnog stopala tokom života. (Brooks, 1991; Volpon, 1994; Aharonson et al., 1992; Connors et al., 1998; D’Amico, 2009; Evans, 2008; Harris, 2010) 

Labovitz (2006) godine je pokušao da diskusiju o ovom zahtevnom i kontroverznom ortopedsko – pedijatrijskom problemu pretvori u smernice za terapiju. Rezultat je govorio u prilog rane dijagnoze i odgovarajuće terapije, u cilju prevencije budućih bolnih tegoba. Radi definitivne potvrde ovog pristupa neophodna su nova, dugotrajnija i masovnija istraživanja. 

Anatomski ulošci

Anatomski ulošci su medicinska sredstva koje propisuje kvalifikovani lekar, i koja mogu biti fabrički dizajnirana u nekoliko veličina, ili se izradjuju individualno, prema otisku rasterećenog stopala. Otisak se uzima na sledeći način:

• stopalo je u vazduhu, odnosno odignuto od podloge 
• zglobovi stopala su u fiziološkom je položaju, 
• mišići pokretači skočnog zgloba i stopala su maksimalno opušteni (dakle, bez voljnih mišićnih aktivnosti). 
• otisak se uzima pritiskom kalupa od penastog materijala koji ima zanemarljivu elastičnost. 

Anatomski ulošci imaju ulogu da prerasporede sile mišića, telesne težine i sile reakcije podloge pri osloncu i hodu. Oni time dovode do smanjenja bola u proseku za 15%, i poboljšavaju funkciju stopala prosečno za 19% (podaci dobijeni korišćenjem subjektivnih bodovnih skala: VAS i FFI). (Wenger et al., 1989; Whitford & Esterman, 2007)

Pokazano je da individualno izradjeni anatomski ulošci imaju najbolji efekat u smanjenju bola kod simptomatskih ravnih stopala, dok kod bezbolnih fleksibilnih ravnih stopala nemaju terapijski već preventivni efekat. (Powell et al., 2005) Medjutim, novija istraživanja govore o povoljnom dejstvu anatomskih uložaka i na ove pacijente kroz povećani komfor obuće. (Landorf & Keenan, 2007)

Literatura

1. Brooks MH. Flatfeet in children. BMJ 1991;302:237.
2. Volpon JB. Footprint analysis during growth period. Journal of Pediatric Orthopaedics 1994;14:83–5.
3. Aharonson Z, Arcan M, Steinback TV. Foot-ground pressure pattern of flexible flatfoot in childrenm with and without correction of calcaneovalgus. Clinical Orthopaedics and Related Research 1992; 181:177–82.
4. Connors JF, Wernick E, Lowy LJ, Falcone J, Volpe RG. Guidelines for evaluation and management of five common podopediatric conditions. Journal of the American PodiatricMedical Association 1998;88:206–22.
5. D’Amico JC. The flat-footed child-to treat or not to treat: what is the clinician to do?. Journal of American PodiatricMedical Association. 2009;99:267–8.
6. Evans AM. The flat-footed child-to treat or not to treat: What Is the clinician to do?. Journal of the American PodiatricMedical Association 2008;98:386–93.
7. Harris EJ. The natural history and pathophysiology of flexible flatfoot.. Clinic in Podiatric Medicine and Surgery. 2010;27:1–23.
8. Labovitz J. The Algorithmic Approach to Pediatric Flexible Pes Planovalgus. Clinics in Podiatric Medicine and Surgery 2006;23(1):57-76.
9. Wenger DR, Mauldin D, Spleck G, Morgan D, Lieber RL. Corrective shoes and inserts as treatment for flexible flatfoot in infants and children. The Journal of Bone and Joint Surgery 1989; 71-A:800–10.
10. Whitford D, Esterman A. A randomised controlled trial of two types of in-shoe orthoses in children with flexible excess pronation of the feet. Foot & Ankle International 2007;28:715–23.
11. Powell M, Seid M, Szer IS. Efficacy of custom foot orthotics in improving pain and functional status in children with juvenile idiopathic arthritis: a randomised trial. Journal of Rheumatology 2005;32:943–50.
12. Landorf KB, Keenan AM. Do foot orthoses prevent injury? McCauley D & Best T (Editors), Evidence-based Sports Medicine (2nd edition). Blackwell Publishing: Massachusetts, 2007.

The post Ravna stopala II deo – lečenje appeared first on Sport i Zdravlje.

Kako proceniti držanje trupa? Kada kod nekoga primetimo da zauzima položaj sa iskrivljenim obrisima kičmenog stuba, ili da je jedno rame u stojećem ili sedećem položaju postavljeno niže od drugog, često se koristi i termin "loše držanje". Idealno držanje se prepoznaje na sledeći način: posmatrano sa boka, uho, centar zgloba ramena i centar zgloba kuka stoje u istoj, vertikalno postavljenoj pravoj liniji. Takav položaj se kod zdravih osoba uspostavlja lako i održava uz minimum napora. Kada pozicija glave, vrata i trupa odstupa od idealnog, koštane i mekotkivne strukture imaju veći napor da održe telo u asimetričnom položaju.

Uobičajeno je pitanje tipa "ako često sedim u lošem položaju, iskrivljen i naslonjen na nešto, ako ležim sklupčan, da li ću dobiti skoliozu?"

Odgovor je ne. Skolioza se ne dobija usled sportskih aktivnosti, preteških ranaca, pozicija pri spavanju, nepravilnog držanja ili male razlike u dužini nogu (do 2 cm).

Najčešća forma skolioze je Idiopatska skolioza. Reč "idiopatska" u prevodu sa latinskog znači "nepoznatnog uzroka" (istina, istraživači su otkrili neke genetske promene koje su povezane sa pojavom ovog tipa skolioze). Medjutim, iako nije uzrokovana spoljašnjim silama, skolioza se može pogoršavati pod njihovim uticajem. 

U tom smislu je jasno da neinvazivni tretmani poput manipulacije ili mobilizacije, kao i specijalnih metoda vežbanja ne mogu izmeniti genetsku osnovu skolioze, niti uticati na uzrok njene pojave, ali mogu modifikovati uticaj tih spoljašnjih sila, utičući na tok i razvoj deformiteta. 

Izuzetak od ovoga su slučajevi neuromuskularne ili posturalne skolioze, gde je mišićni disbalans (jedni mišići su istegnuti i oslabljeni, drugi su zategnuti i nefunkcionalni) uzrok a ne prateći faktor skolioze. Tada precizno i pravilno odabrano vežbanje ima značajan efekat.

The post Da li loše držanje dovodi do skolioze? appeared first on Sport i Zdravlje.