CoreFitMax (korfitmaks) je metoda motoričkog testiranja baziran na algoritmu statističke analize 88 standardnih sportsko-ortopedskih znakova i trenažnih testova.

Rezultati CoreFitMax testiranja su: 

(1) procentualni odnos relativnog mirujućeg mišićnog tonusa preko 60 mišića važnih za čovekovo držanje, kretanje i sportske performanse; 

(2) procenat globalne koordinacije mišića, i

(3) proračun optimalne telesne težine i načina hoda. 

Testiranje se sprovodi bez senzora i bez posebne opreme, uz pomoć CFM softvera i uz jednostavne rekvizite koji se mogu naći u svakoj teretani ili fitnes centru. Uvežbanom treneru ili terapeutu potrebno je manje od 20 minuta da sprovedu CFM testiranje jedne osobe i odmah odštampaju rezultat.

Ukoliko se primeti značajan miofascijalni disbalans (najčešće kao posledica…

 …nezalečene povrede, ili posledica neodgovarajućeg ili nekontrolisanog vežbanja), na osnovu CFM rezultata softverski se generiše precizan individualizovani program proprioceptivno-baziranog vežbanja takav da postupno koriguje uočene disbalanse tokom nekoliko meseci. Broj parametara (rezultati CFM testa vežbača x relevantni parametri preko 500 standardnih kondicionih i fitnes vežbi i pokreta učitanih u softver)  koje softver obradi za izradu jednog mesečnog programa jedne osobe je preko 31000. Ovoliku preciznost može da ostvari jedino lični trener koji trenira samo jednog vežbača, što je znatno skuplje i vremenski zahtevnije od  kompjuterske izrade programa.

• Ostvarivanje terapijskih ciljeva trenažnim metodama, u cilju otklanjanja i prevencije hroničnih povreda.
• Progresija (redosled primene sve težih vežbi) vežbanja prati redosled razvoja motorne kontrole čoveka, i ostvaruje se na više načina: usložnjavanjem vežbi, povećanjem opterećenja, smanjenjem stabilnosti oslonca, korišćenjem zahtevnijih rekvizita, ili kombinacijom navedenog.
• Osnovno orudje u CoreFitMax vežbanju je kontinuirana promena položaja težišta tela, površine oslonca kao i ravni pokreta prilikom vežbanja.
• Periodizacija vežbanja je sastavljena prema savremenim načelima sportskog treninga.
• Program vežbanja se sastavlja uz pomoć računara, na osnovu seta motoričkih testova koji se ponavljanju jednom mesečno.
• Vežbe se sprovode uz individualnu stručnu asistenciju, prilagodjeno uzrastu, polu i konstituciji.

• kod prisustva lošeg držanja, slabe koordinacije pokreta ili konstitucionalne hipermobilnosti (labavi zglobovi)
• kao podrška aktivnostima svakodnevnog života, odnosno kao oblik individualnog fitnesa
• u sklopu bazičnih trenažnih aktivnosti u različitim sportovima (trčanje, plivanje, fudbal, košarka, tenis, džudo i još 8 sportova).

U sva tri slučaja vežbač se na osnovu testova svrstava u jedan od četiri nivoa vežbanja:

1. CFM Range (poboljšanje obima pokreta),
2. CFM Balance (poboljšanje kontrole stabilnosti zglobova),
3. CFM Control (poboljšanje kontrole pokreta), i
4. CFM Skill (poboljšanje kvaliteta pokretljivosti, tj. veštine pokreta)

The post CoreFitMax appeared first on Sport i Zdravlje.

Učešće u sportsko-rekreativnim fizičkim aktivnostima predstavlja značajan doprinos parametrima javnog zdravlja, takodje i individualnog zdravstvenog stanja. Medjutim, mora se imati u vidu da su povrede, nažalost, prateći zadesni dogadjaji prisutni i u sportu i u rekreaciji dece i odraslih.

U retrospektivnom istraživanju sprovedenom u Kanadi (McLaren, 1996) na 3790 ispitanika starijih od 5 godina (51% muškog pola), dobijeni su sledeći rezultati:

• 322 osobe su zadobile ukupno 411 povredu takvu da je medicinska intervencija bila neophodna.
• Procenat povredjivanja zavisno od vrste aktivnosti: 
  • Košarka 15%, 
  • Fudbal 12%, 
  • Trčanje 11%, 
  • Vožnja bicikla 2%, 
  • Odbojka 7%, 
  • Skijanje 3%
• Tipovi povreda: 
  • Istegnuće ili ruptura ligamenata 31%, 
  • Istegnuće ili ruptura mišića 19%,
  • Fraktura 13%, 
  • Luksacija 7%, 
  • Modrice i kontuzije 5%, 
  • Posekotine 5%, 
  • Tendinitis 5%, 
  • Potres mozga 3%,
  • Abrazija oguljotina 1%, 
  • Dehidracija 0,2%,

Literatura

1. McLaren PL. A Study of Injuries Sustained in Sport and Recreation in Ontario. A report prepared for the Ministry of Citizenship, Culture and Recreation, Government of Ontario, 1996.

The post Povrede u rekreativno-sportskim aktivnostima appeared first on Sport i Zdravlje.

Šta je Q ugao?

Q ugao predstavlja funkcionalni ugao kolena posmatranog sa prednje strane. On je povezan sa balansom sila mišića pokretača kolena, ali takodje zavisi i od oblika i razvoja kostiju donjeg ekstremiteta. Pri pokretima kolenog zgloba Q ugao je jedan od faktora koji utiču na putanju čašice duž njenog žleba na butnoj kosti, time i na pojavu bolova u prednjem delu kolena.

Koliko normalno iznosi Q ugao?

Normalna vrednost Q ugla merenog u stojećem stavu iznosi od 5-10 stepeni.

Usled šire karlice, kod žena je ovaj ugao nešto veći nego kod muškaraca.

Kako se meri Q ugao?

On predstavlja ugao izmedju dve zamišljene osovine koje se seku u centru čašice:

• jedna od tog centra polazi naviše do SIAS (prednje gornju bedrenu bodlju) na karličnoj kosti
• druga se pruža do golenjačnog ispupčenja (tuberositas tibiae) na potkolenici

Posledice povećanog Q ugla

Stanja povezana sa povećanim Q uglom:

• Iliotibijalni sindrom (ITBS) (link ka tekstu)
• Sindrom prednjeg bola u kolenu (patelofemoralni bolni sindrom) (PFPS) (link ka tekstu)
• Lezija prednje ukrštene veze (ACL) (link ka tekstu)

Povrede usled prevelikog Q ugla se mogu svrstati u jednu od tri kategorije:

1. Mišićni disbalans:

Veliki Q ugao teži da povuče čašicu put upolje usled pravca dejstva kvadricepsa, i skraćenja tractus iliotibialisa. Ukoliko to nije uravnoteženo dovoljnim tonusom donjeg dela unutrašnjeg vastusa (vastus medialis obliquus), pokreti čašice se izvode dominantno preko spoljašnje strane umesto duž sredine za nju predvidjenog useka na butnoj kosti.  Povećano opterećenje fokusirano na samo deo površine patelofemoralnog zgloba dovodi do degenerativnih promena praćenih bolom.

Ovo se može tretirati istezanjem tractus iliotibialisa, povećanjem tonusa vastus medialis obliquusa i gluteus mediusa, u cilju popravljanja putanje kretanja čašice tokom fleksije zgloba kolena.

2. Biomehanička kompenzacija

Preterano veliki Q ugao može dovesti do izmene obrasca kretanja, naročito stopala. Valgus položaj kolena favorizuje pronaciju (uvrtanje) stopala, što predstavlja predispoziciju za povrede stopala, naročito pri trčanju.

U ovom slučaju povoljan efekat daju supinacioni ulošci, ili anti-pronacione, po meri radjene ortoze za podršku skočnog zgloba i stopala.

3. Laksacitet i nestabilnost kolenog zgloba

U valgus položaju kolena unutrašnji uzdužni ligament postaje izdužen, i time insuficijentan osim pri punom osloncu. Ovo se u manjoj meri dogadja i sa prednjom ukrštenom vezom. U vezi sa tim, prosečno veći Q ugao kod žena se smatra faktorom rizika za povredu prednje ukrštene veze.

Jedno od rešenja su balansirane vežbe usmerene na stimulaciju propriocepcije kako bi se povećala stabilnost pasivno nestabilnog kolena.

The post Q ugao i bol u kolenu appeared first on Sport i Zdravlje.

Smatra se da je čak 80% ljudi bar jednom u životu dožive epizodu lumbalnog bola, a ako bolne tegobe traju duže od tri meseca govorimo o hroničnom poremećaju. Postoji  više faktora koji utiču na pojavu i trajanje hroničnog lumbalnog bola: patološke promene kičmenog stuba (degenerativne promene, hernijacija intervertebralnog diskusa – diskus hernija, prelomi kičmenih pršljenova), mehanički faktor (obim, intenzitet i distribucija opterećenja lumbalnih segmenata), proprioceptivni faktor (stepen kontrole mišića stabilizatora trupa), senzorni faktor (prag bola i njegova interpretacija), a jedan od često zanemarenih je psihološki faktor. Učešće svakog od ovih faktora se individualno znatno razlikuje od slučaja do slučaja.

U dijagnostici i lečenju hroničnog lumbalnog bola preporučuje se multidimenzionalni terapijski pristup, uz prethodno definisanje dominantnog faktora, kao i procenu stepena i kvaliteta adaptacije osobe na prisustvo tegoba.

Negativna adaptacija

Jedan od čestih tipova hroničnog lumbalnog bola je onaj praćen izraženim spazmom mišića lumbalnog dela ledja, što veoma otežava kretanje. Početak bola je obično vezan za neki pokret neopreznog podizanja tereta ili pregibanja trupa. NMR nalaz može ali i ne mora pokazati patološke promene. Ovi pacijenti najčešće dobiju informaciju da je pregibanje trupa rizično i štetno, i da moraju da ledja stalno drže uspravno, da stoje i sede u skoro neprirodno uspravljenoj poziciji trupa, jer će u slučaju da tako ne rade doći do pogoršanja tegoba. Rezultat je uverenje obolelih da se apsolutni nikad ne smeju ni malo saviti u lumbalnom delu, tako su im opružači lumbalnog dela ledja konstantno opterećeni kako bi te pozicije održali. 

Ovakve osobe se lako prepoznaju: na primer, u fotelji se ne naslanjaju na komforni naslon, već sede uspravno bez oslonca ledjima. Medjutim, pomenuti mišići nisu predvidjeni za konstantnu kontrakciju, već da se kontrahuju i relaksiraju zavisno od potrebe. Ako ih povredjeni usled straha od novog povredjivanja konstantno drži u stanju kontrakcije, tonus ovih mišića se tokom vremena uvećava, time raste i njihov kompresivni efekat na lumbalni deo kičmenog stuba. U ovoj situaciji pojačani bol pri pregibanju nastaje usled istezanja tih preterano kontrahovanih mišića. Dakle, bol se održava i nakon što se otkloni inicijalni uzrok bola.

Rešenje je u izmeni dotadašnjih uverenja pacijenata, odnosno u boljoj informisanosti o uzrocima i prirodnom toku bolnog stanja, i to naročito u fazi kada incijalni bolni faktor više nije uzročnik tegoba. Potrebno im je pokazati da posebne vežbe opuštanja i istezanja lumbalnih mišića (link ka tekstu o proprioceptivnom vežbanju) ustvari dovode do smanjenja bola.

The post Psihološki faktori hroničnog lumbalnog bola appeared first on Sport i Zdravlje.

Kad se neko požali na bol i trnjenje koje se iz krsnog predela spušta niz zadnju stranu noge, najčešće se pomisli na diskus herniju. Medjutim, pored tog i drugih mogućih uzroka iritacije ishijadičnog nerva (hronični tendinitis hamstringa, fibrozne adhezije u glutealnom predelu, i drugo) uzrok može biti i piriformni mišić. Stanje koje na taj način nastaje zove se Piriformis sindrom. On se često javlja kod sportista koji imaju veliko opterećenje pri izvodjenju abdukcije i spoljašnje rotacije zgloba kuka.

Razlog za pojavu piriformnog sindroma je činjenica da je ishijadični živac u bliskom odnosu sa piriformnim mišićem. On najčešće prolazi neposredno iza mišića, ali u oko 15% osoba nerv prolazi kroz sam mišić, i te osobe su naročito predisponirane za pojavu ishijalgije.

Sumnja na piriformis sindrom se pojačava ukoliko istezanje tog mišića značajno povećava bol. Istezanje se vrši na sledeći način: ležeći na ledjima, desna noga se savije u zglobovima kuka i kolena. Levom rukom se dohvati desno koleno i povuče u pravcu levog ramena. Tada se desnom rukom uhvati za petu i ona rotira upolje, čime se izazove unutrašnja rotacija desne potkolenice i natkolenice i potpuno isteže piriformni mišić. Drugi način je da se u stojećem položaju vrh stopala postavi na stolicu tako da se postigne ugao od 90 stepeni u zglobovima kuka i kolena. Potom se rukama uhvati koleno, i noga rotira put unuta ne napuštajući tačku oslonca prstiju stopala na stolici. Za postavljanje dijagnoze piriformis sindroma izvodi se i radiografija, NMR, kao i elektromioneurografijom.

Tretman je najpre u vidu vežbi istezanja, trajanja od 5 do 60 sekundi, više puta dnevno, uz ultrazvučnu masažu. Ukoliko problem i dalje perzistira, koriste se steroidne infiltracije, a kao poslednja opcija radi se operativno lečenje.

The post Piriformis sindrom i ishijalgija appeared first on Sport i Zdravlje.

Da li redovno plivate, rekreativno ili takmičarski? Ako je odgovor potvrdan, ovo je tekst za vas.

Najčešća povreda kod plivača je povreda ramena poznata pod nazivom “sindrom rotatorne manžetne”. On nastaje tako što u odredjenim fazama zaveslaja u različitim stilovima plivanja, tetive mišića na prednje-spoljašnjoj strani ramenog zgloba bivaju uštinute izmedju ramene kosti i lopatičnog grebena. Ponavljanje ovog pokreta tokom plivanja dovodi do inflamacije i oštećenja tih tetiva i okolnog mekog tkiva.

Identifikovano je više uzroka ove pojave: 

• pretreniranost, jer lokalni mišićni zamor dovodi do slabljenja stabilizacije ramenog zgloba, i posledičnog pomeraja glave ramene kosti naviše, što smanjuje prostor u kome se nalaze tetive rotatorne manžetne (subakromijalni prostor); 
• nepravilna tehnika plivanja, odnosno nedovoljno smanjenje čeonog otpora što dodatno opterećuje mišiće ramena koji izvode potisak;
• slabost mišića core-a, jer snažni i dobro kontrolisani mišići core-a omogućavaju dobro okretanje oko uzdužne ose trupa pri plivanju, što olakšava mišićima ramena vadjenje ruke iz vode na kraju pokreta potiska. 
• tehnika disanja samo na jednu stranu- ovo dovodi do asimetrije mišića, praćene njihovom neadekvatnom aktivacijom i preopterećenjem.

Tretman ovih poremećaja uključuje rehabilitaciju mišića rotatorne manžetne, naročito njihove funkcije u dinamičkoj stabilizaciji ramenog zgloba, korigujući eventualni mišićni disbalans. Kao dodatak rehabilitaciji, preporučuje se upotreba samolepljivih elastičnih traka – kineziotaping. (link ka tekstu o kinesiotapingu)

Prevencija povrede se sastoji u redovnim vežbama istezanja, poboljšanju stabilnosti core-a i usavršavanju plivačke tehnike. Pri pojavi ranih tegoba ili simptoma povezanih sa rotatornom manžetnom, savetuje se smanjenje trenažnog opterećenja i  što raniji pregled sportskog lekara.

The post Tipične povrede u plivanju- terapija i prevencija appeared first on Sport i Zdravlje.

Ukršteni karlični sindrom (Pelvic Crossed Syndrome- PCS) se definiše kao stečeni poremećaj posture donjeg dela ledja, nastao usled mišićnog disbalansa. On je često povezan sa dugotrajnim sedenjem i narušenom posturom čitavog trupa.  Ljudsko telo je biomehanički prilagodjeno za uspravni stav i hodanje (što angažuje glutealnu i abdominalnu muskulaturu) daleko više nego za sedenje, i ta činjenica je jedan od glavnih uzroka pojave ovog sindroma.

Učestalost PCS je veoma velika. Smatra se da čak 80% osoba koje vode urbani, sedeći način života imaju hronični bol u donjem delu ledja. Prema zdravstvenim statistikama, kod oko tri četvrtine tih osoba bol će se vratiti u roku od godinu dana od prethodne bolne epizode, dve trećine imaju rekurenciju bola svake godine, a kod 15-25% pacijenata bol traje tokom čitave godine. Smatra se da je PCS najčešći uzrok hroničnog bola u donjem delu ledja.

Znaci i simptomi

Ukršteni karlični sindrom ima, poput kardiovaskularnih bolesti, tihi i podmukli tok: najčešće su potrebne godine da se razviju dovoljno velike promene donjeg dela ledja, kada počinju da se javljaju prvi bolni simptomi. Ipak, vizuelne i funkcionalne promene mogu se uočiti relativno rano:

• Povećana lumbalna krivina (hiperlordoza)
• Povećana inklinacija karlice
• Skraćenje fleksora kuka, dominantno iliopsoasa
• Insuficijencija glutealnih mišića i mišića prednje-bočnog trbušnog zida, praćena istaknutim stomakom (nevezano za gojaznost)
• Skraćenje mišića zadnje lože buta (hamstringsa)

Rigiditet muskulature ledja i nestabilnost lumbalnog dela kičmenog stuba mogu dovoditi do bolova pri svakom pokretu, podizanju tereta, savijanju trupa i pri rutinskim svakodnevnim radnjama (vezivanje pertli, kuhinjski poslovi)

Mehanizam nastanka mišićnog disbalansa

Kroz pionirski rad profesora Vladimira Jande i Gvendolin Džul, uočena je pojava “automatske refleksne inhibicije”. Ona nastaje u slučajevima kada je neki mišić duži vremenski period pasivno skraćen ili statički kontrahovan (na primer, u slučaju lošeg držanja ili dugotrajnog sedenja). Tada dolazi do postupne modifikacije tonusa mišića sa suprotne strane trupa. Ovaj proces, primer Šeringtonovog zakona recipročne inhibicije na kinetičkim lancima mišića trupa, kontrolisan je od strane centralnog nervnog sistema (precizna lokacija nije ustanovljena, ali se zna da u tome učestvuju delovi CNS zaduženi za motornu kontrolu).

U PCS, fleksori zgloba kuka postaju funkcionalno kratki usled prinudnih položaja (lože držanje, dugotrajno sedenje) kao rezultat automatske refleksne inhibicije od strane mozga, dolazi do slabljenja glutealnih i abdominalnih mišića. Nastali disbalans mišića dovodi do naglašene lumbalne lordoze, a to za posledicu ima hronični bol u donjem delu ledja. Slabost glutealne muskulature postepeno dovodi do kompenzatornog preteranog naprezanja hamstringa i lumbalne muskulature ledja tokom svakodnevnih aktivnosti (na primer, hodanje ili trčanje), a hronično povišeni njihov tonus vremenom dovodi do njihovog skraćenja. Usled toga nastaje povećana inklinacija karlice, dodatno povećanje lumbalne lordoze, te istezanje i slabljenje mišića prednje-bočnog trbušnog zida.

Ukoliko ova situacija traje dovoljno dugo (više meseci i godina), nastaju trajne promene u mišićima, ali i na koštanozglobnom sistemu karlice, kuka i kičmenog stuba, što sa svoje strane predstavlja novi uzrok hroničnog bola u tom regionu.

Lečenje

Fizikalne procedure, odnosno ciljano i pažljivo dozirano proprioceptivno vežbanje mogu dovesti do prekidanja tog začaranog kruga, i uspostavljanja balansa mišićnog tonusa kao uslova za korekciju posture i prevenciju degenerativnih promena i progresije bolova. Prema Šeringtonovom zakonu, nije moguće povećati tonus glutealne ili abdominalne muskulature bez istezanja i relaksacije skaćene muskulature. Kod većine osoba ovo je moguće korigovati za oko 3-4 meseca procedurama istezanja i mobilizacije, i proprioceptivnim treningom. Potrebno je reći da se bol otklanja znatno brže u odnosu na otklanjanje uzročnog mišićnog disbalansa, što ustvari predstavlja cilj lečenja.

Literatura

The post Ukršteni karlični sindrom appeared first on Sport i Zdravlje.