Sa zdravstvene strane, najčešća posledica generalizovane hipermobilnosti je bol, koji se obično javlja nakon težeg fizičkog opterećenja, uzrokovan većim opterećenjem mišića u cilju stabilizovanja labavih zglobova. Dakle, bol se razvija u mišićima oko zglobova, uprkos osećaju da dolazi iz samog zgloba. Pored toga, postoji i mogućnost pojave povećane količine zglobne tečnosti u zglobovima, praćene osećajem napetosti i pritiska.

Ukoliko je hipermobilnost zglobova uzrokovana genetski determinisanim varijacijama u kolagenu i drugim srodnim proteinima, očekuju se i druge posledice: češća je pojava ravnih stopala, veći je rizik za poremećaj kičmenog stuba (spondilolistezu), kao i za nastanak proširenih vena ili trbušnih hernija. Sve su to znaci izmenjenih biomehaničkih karakteristika vezivnog tkiva.

Treba napomenuti da ovo nije dokaz bolesti, već samo mogući znak rizika. Hipermobilni zglobovi, naročito u uslovima povećanih fizičkih opterećenja u sklopu rekreativnih ili sportskih aktivnosti, nose povećani rizik od povredjivanja. U studiji objavljenoj u British Journal of Sports Medicine (Smith et al., 2005) pokazana je značajna povezanost Beightonovog skora sa prisustvom povreda zglobova, i to najčešće skočnog zgloba, kolena i zglovoba na prstima.

Nekada je i korisno

Generalizovana ligamentarna labavost je svakako značajan zdravstveni parametar, ali nije nužno znak nekog poremećaja. Ona se može povećati treningom (pojedini sportovi, poput gimnastike, imaju naglašene zahteve u pogledu velikog obima pokreta u zglobovima) ili odgovarajućim telesnim aktivnostima- upražnjavanje joge, na primer, stimuliše relaksaciju mišiča i čini zglobove čitavog tela pokretljivijim.

U procesu izbora rekreativne ili sportske aktivnosti, povećana zglobna labavost može da igra presudnu ulogu- povoljno je odabrati one aktivnosti u kojima ta karakteristika ne povećava rizik od povreda, već predstavlja komparativnu prednost.

Literatura

1. R Smith, A K Damodaran, S Swaminathan, R Campbell, L Barnsley. Hypermobility and sports injuries in junior netball player. British Journal of Sports Medicine. 2005; 39: 628-631

The post Da li je hipermobilnost korisna ili štetna? appeared first on Sport i Zdravlje.

Refentni bol je pojava neprijatne senzacije na delu tela koje je odvojeno, odnosno udaljeno od uzroka te senzacije. Na primer, ukoliko je senzitivni nerv iritiran na kraju svog puta, bol se interpretira kao da dolazi iz područja koje taj nerv senzitivno inerviše.

Manuelna terapija (ponovo) preuzima glavnu poziciju u modernoj fizioterapiji kada je u pitanju referentni bol usled kontraktura zglobova, pored standardno upotrebljavanih aparaturnih modaliteta (ultrazvučna, kratkotalasna i TENS terapija).

Medju najčešćim modalitetima primene manuelne terapije kod referentnog bola su manipulacija i mobilizacija. Na taj način se održava elastičnost, mobilnost i tenzilna snaga paraartikularnih mekih tkiva. Takodje, time se stimulišu mehanoreceptori u tim i okolnim tkivima, smanjujući na taj način prenos bolnih nadražaja odnosno delujući analgetski (Kisner & Colby, 2002).

Postoji više raširenih koncepata, ili tehnika, spinalne mobilizacije.

Maitland koncept

Mejtlandov koncept (Maitland, 1986) podrazumeva primenu pasivnih i pomoćnih oscilatornih pokreta u zglobovima kičmenog stuba, u cilju savladavanja ukočenosti i bolova mehaničke prirode. Cilj je uspostavljanje pokreta rotacije, klizanja i kotrljanja zglobnih površina, koje su gradirane prema amplitudi pokreta. Prema Mejtlandovom konceptu, bolni odgovor se "gotovo uvek može sresti pre u nefiziološkom pokretu nego u fiziološkom pokretu".

• Gradus 1 su pokreti male amplitude koji se izvode ispod nivoa otpora tkiva, i koriste se za veoma bolna stanja. Pošto ova amplituda pokreta ne proizvodi tenziju kolagenih vlakana u mekim tkivima, izoluje se efekat na nervne strukture (Threlkeld, 1992).

• Gradus 2 su pokreti veće amplitude, i dalje ispod nivoa otpora tkiva. Koriste se u situacijama kada bol ne dovodi do ograničenja pokreta, ali postoji bol na palpaciju.

• Gradus 3 su pokreti velike amplitude koji dostižu limit otpora tkiva, i koriste se za poboljšanje obima pokreta.

• Gradus 4 su pokreti veoma velike amplitude, koji se koriste kod blagih hroničnih bolova.

• Gradus 5 su potisci i trzaji velike brzine, koji se koriste u manipulaciji.

Mejtlandova tehnika se primenjuje duž sagitalne ili frontalne ose, bez obzira na ugao pod kojim stoje zglobne površine u odnosu na osovinu trupa. Kod perifernih zglobova, uglavnom se primenjuje u pravcu u kom se reprodukuje bol ili kontraktura.

Mulligan koncept

Maligenov koncept primenjuje fiziološki pokret, u cilju restituisanja korektne pokretljivosti bez prisustva bola. Ovaj koncept se koristi najčešće kod hroničnih stanja, i to onih koja dominantno prati ograničenje pokreta, ali pritom nisu veoma bolna.

Maligen preporučuje pun fiziološki obim pokreta, uključujući i savladavanje otpora pasivnom asistencijom fizioterapeuta u smislu klizajućih pokreta, izvedenih u pravcu tangente u tački u kojoj je aktivni rotacioni pokret bolom limitiran. Na taj način se restituiše zglobna "motorna memorija", odnosno koriguje proprioceptivni fidbek zgloba u pokretu.

Vrsta pokreta:

• NAGS (Natural Apophyseal accessory Glides- prirodno dodatno klizanje apofiza), pasivni pokret vratnog dela kičmenog stuba.

• SNAGS (Sustained Natural Apophyseal accessory Glides- potpomognuto prirodno dodatno klizanje apofiza), asistirani pokreti klizanja zadržavajući istu ravan pokreta.

• MWM (Mobilisations With Movement) se koriste kod perifernih zglobova. Smatra se da tangencijalni klizajući pokreti dovode do obezboljenja. (Kaltenborn, 1989; Exelby 1995 i 2002)

Maligenova tehnika se, za razliku od Mejtlandove, primenjuje duž ravni u kojoj stoje zglobne fasete ciljanih zigapofizealnih zglobova (malih artikulacija kičmenih pršljenova).

Literatura

1. Kisner C, Colby LA. Therapeutic exercise: Foundations and techniques (5th ed.). F.A. Davis, Philadelphia 2007.
2. Maitland GD. Vertebral Manipulation. 5th ed. Butterworth & Co Ltd, London 1986.
3. Threlkeld AJ. The effects of manual therapy on connective tissue. Phys Ther. 1992; 72:893-902.
4. Kaltenborn FM, Evjenth 0. Manual Mobilization of the Extremity Joints: Basic Examination and Treatment Techniques. 4th ed.Olaf Norlis Bokhandel Universitatsgaten, Oslo 1989.
5. Exelby L. Peripheral mobilisations with movement. Manual Therapy 1996; 1(3):118-26.
6. Exelby L. The Mulligan concept: Its application in the management of spinal conditions. Manual Therapy 2002; 7(2):64–70.

The post Manuelna terapija – mobilizacija appeared first on Sport i Zdravlje.

U idealnom slučaju, svi naši mišići su uravnoteženih svojstava (snaga, tonus, elastičnost…) pružajući skeletu neophodni strukturalni balans. Medjutim, u praksi stvari često stoje drugačije: jedan mišić je previše jak ili previše slab u odnosu na svog funkcionalnog antagonistu. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da jedna situacija često olakšava nastanak i druge, tako da se one mogu pojaviti i zajedno, na primer u slučajevima prisustva hroničnog muskuloskeletnog bola.

Drugi veoma čest izvor mišićnog disbalansa je pogrešan metod vežbanja (najčešće samoinicijativno laičko formiranje treninga u teretani vodeći se samo željama, a ne i pravilima i merama opreza). Tipičan primer je intenzivno vežbanje mišića prednje-bočnog trbušnog zida, zapostavljajući pritom mišiće donjeg dela ledja. Umesto lepe muskulozne figure, ramena se pomeraju put napred i naniže, uz unutrašnju rotaciju i nastaje grudna hiperkifoza.

Pojedini sportovi i rekreativne aktivnosti, poput biciklizma, uključuju specifičan nefiziološki položaj trupa, što predstavlja povećani rizik za mišićni disbalans.

Dugotrajno prisutan mišićni disbalans može dovesti do strukturnog disbalansa, odnosno formiranja deformiteta. Medjutim, proces može da teče i obrnuto: na primer, u slučaju razvoja degenerativnih promena nekog zgloba, bezbolni opseg pokreta u tom zglobu se sužava, napuštajući idealne ravni pokreta i fiziološke pozicije u tom zglobu. Stoga neki mišići rade lakše, a drugima je poluga otežana pa vremenom postaju podložniji oštećenjima i nastaju bolni sindromi.

U treningu i terapiji, povećanje tonusa oslabljenog mišića ima prednost nad namernim oslabljivanjem prejakog mišića. Trebalo bi izbeći čestu grešku da se vežbanjem deluje na oba mišića koji su u disbalansu. Iz tog razloga, pravilna i dovoljno precizna dijagnostika koji mišić je izvor problema je ključni efekat uspeha.

The post Mišićni disbalans appeared first on Sport i Zdravlje.

Gonartroza (degenerativno oboljenje kolenog zgloba) je multifaktorijalna bolest. Snaga natkolene muskulature (kvadricepsni mišić) je jedan od faktora koji utiču na njenu pojavu, te izmedju ostalog predstavlja i jedan od važnijih ciljeva fizikalne terapije tokom njenog lečenja. Medjutim, kakav je zaista odnos snage natkolene muskulature i razvoja artroze kolena? Rezultati ranijih istraživanja su ukazivali da gonartroza češće nastaje kod žena sa smanjenom snagom kvadricepsnog mišića. Medjutim, danas postoje i istraživanja koja pokazuju da gonartroza može i napredovati zbog veće snage kvadricepsa, ali samo u slučaju loše pozicioniranih i labavih zglobova kolena. (Brandt et al., 1999; Sharma et al., 2003) U situaciji kada nema izraženog poremećaja osovine niti stabilnosti zgloba, snažan kvadriceps kod takvih kolena smanjuje rizik za nastanak gonartroze.

Literatura

1. Brandt KD, Heilman MS, Slemenda C, et al. Quadriceps strength in women with radiographically progressive osteoarthritis of the knee and those with stable radiographic changes. J Rheumatol 1999;26:2431–7. 
2. Sharma L, Dunlop DD, Cahue S, et al. Quadriceps strength and osteoarthritis progression in malaligned and lax knees. Ann Intern Med 2003;138:613–19.

The post Gonartroza i snaga kvadricepsa appeared first on Sport i Zdravlje.

U fizioterapijskim centrima se, izmedju ostalog, nalaze i aparati namenjeni rasterećenju kičmenog stuba kontrolisanom, kontinuiranom ili promenljivom trakcijom u ležećem položaju. To su trakcioni aparati, i mada izgledaju poput srednjevekovnih inkvizicionih sprava, ustvari predstavljaju veoma blagu formu tretmana, za pojedina bolna stanja čak prilično efikasnu. (Young et al., 2009)

Pomoću posebnih traka i omči aparat aplikuje silu u unapred zadatom režimu i pod kontrolom fizioterapeuta. Uzdužnim istezanjem kičmenog stuba smanjuje se pritisak u intervertebralnim diskusima, i povećava prečnik intervetebralnih otvora kroz koje izlaze kičmeni nervi. Stoga je ova vrsta terapije pogodna za bolna stanja praćena preteranim pritiskom fibroznog dela intervertebralnih diskusa, prolapsom diskusa kao i uklještenjima kičmenih nerava.

Suprotno očekivanom rezultatu, terapija pasivnim aksijalnim istezanjem se nije pokazala efikasnom kod vratne spondiloze, bar ne u odnosu na manuelne tehnike. Razloge treba tražiti u tome što se ose oko kojih se vratni pršljenovi medjusobno kreću znatno razlikuju od ose duže koje se trakcija izvodi, kao i u tome što trakcija nije efikasna u prisustvu spazma vratnih mišića, čestog pratioca spondiloze.

I u situacijama gde pokazuje efekat, trakcija nije metod koji pruža dugotrajno olakšanje. Ona se stoga koristi kao jedna od uvodnih metoda, naročito u prisustvu uklještenja kičmenih nerava. Korigovanje posture tela, motoričkih obrazaca položaja i pokreta i tonusa mišića core-a i dalje ostaju primarni načini ostvarivanja dugotrajnih rezultata u tretmanu hroničnog bola u donjem delu ledja.

Literatura

1. Young I A, Michener L A, Cleland J A, Aguilera A J and Synder A R. Manual therapy, exercise and traction for patients with cervical radiculopathy: A Randomised clinical trial. Physical Therapy 2009:89;632.

The post Terapija trakcijom trupa appeared first on Sport i Zdravlje.

Primenom kriterijuma medicine zasnovane na dokazima u istraživanju Američke neurološke akademije, nije ustanovljena korist TENS metode (transkutana električna neurostimulacija) u terapiji hroničnog bola u donjem delu ledja. (Dubinsky & Miyasaki, 2010) Ovim se potvrdjuje gledište da je uzrok takvog bola najčešće mehaničke prirode. Medjutim, TENS se i dalje preporučuje kod lumbalnog bola povezanog sa dijabetičkom neuropatijom. 

"Najviši nivo dokaza pokazao je da pacijenti sa hroninim bolom u donjem delu ledja nemaju nikakav pozitivan efekat od TENS terapije", izjavio je  Ričard M. Dabinski sa Kansas University Medicinskog centra i Član Američke neurološke akademije. "Lekari bi trebalo da vrše kliničku procenu korišćenja TENS terapije kod hroničnog bola u donjem delu ledja".

Literatura

1. Dubinsky RM, Miyasaki J. Assessment: Efficacy of transcutaneous electric nerve stimulation in the treatment of pain in neurologic disorders (an evidence-based review). Neurology 2010;74:1

The post Da li je TENS efikasan za hronični bol u donjem delu ledja? appeared first on Sport i Zdravlje.

Šta je manuelna manipulacija?

Manuelna manipulacija u fizioterapijskoj terminologiji označava odredjene ručne tehnike koje se primenjuju na zglobove, najčešće na zglobove kičmenog stuba, i koje obično uključuju i brza potiskivanja nakon kojih se često oseti "klik" ili "pop", što je praćeno smanjenjem prisutnog bola. Negde se pod nazivom "manipulacija" podrazumevaju i druge, srodne ručne terapijske tehnike, poput masaže dubokih tkiva, mobilizacije, trakcije, rolfinga i tehnike oslobadjanja ključnih tačaka.

Učinak manipulacije

Zvučni fenomeni (koje pacijent oseti i kao vibraciju i kao zvuk) potiču od naglog pada pritiska unutar sinovijalnih zglobova, praćenih preraspodelom fluida u njoj. Empirijski je ustanovljeno da se nakon manipulacije odredjenog zgloba smanjuje spazam okolnih mišića, time i bol. Ovaj učinak se može registrovati odmah, a puni efekat nastupa nakon više sati. Manuelna manipulacija na zglobovima kičmenog stuba postiže najbolje efekte kod neradikularnih bolova i u odsustvu senzomotornih perifernih ispada. Medjutim, dugoročni efekti manipulacije su slabi, tako da se ona primenjuje po potrebi, i ponavlja nakon nekoliko nedelja ili meseci.

Kontraindikacije i mere opreza

Pošto je relativno agresivnija od masaže i sličnih manuelnih tehnika, neophodno je voditi računa o stanju zgloba.

Kontraindikacije manipulacije uključuju sledeća stanja na ciljanim segmentima tela:

• Prelom kičmenog pršljena,
• Spondilolisteza,
• SCIWORA (Schneiderov) sindrom (mekotkivna povreda vratne kičme bez radioloških abnormalnosti)
• Stanja koja oslabljuju ligamente (reumatoidni artritis, neoplazme zglobova)
• Hronična nestabilnost kičmenog stuba
• Poremećaj vertebralnog krvotoka (varijacije oblika vratnih pršljenova poput canalis a. vertebralis, ateroskleroza vertebralnih arterija)

Manuelna manipulacija se može primeniti kod dokazanog prolapsa intervertebralnog diskusa, ili kod priklještenja nerava bilo koje etiologije, ali uz posebne mere opreza.

The post Manuelna manipulacija appeared first on Sport i Zdravlje.

Miofascijalni tretman (miofascijalno oslobadjanje) je vrsta manuelne terapije koja se koristi da otkloni bol i opusti mišiće i druga meka tkiva.

Kod zdrave osobe fascije (čvrste vezivne pregrade) su uglavnom mekane i opuštene, i mogu se nesmetano pomerati. Medjutim, u slučaju traume ili inflamacije fascije postaju krute i teško pokretne. Sporim i dubokim pokretima i pritiskom, miofascijlani tretman vraća vezivnim tkivima njihove fiziološke karakteristike. On se efikasno koristi kod bola u donjem delu ledja, cervikogene glavobolje, ukočenja vrata kao i kontuzionih sportskih povreda.

The post Miofascijalni tretman appeared first on Sport i Zdravlje.

Šta je Q ugao?

Q ugao predstavlja funkcionalni ugao kolena posmatranog sa prednje strane. On je povezan sa balansom sila mišića pokretača kolena, ali takodje zavisi i od oblika i razvoja kostiju donjeg ekstremiteta. Pri pokretima kolenog zgloba Q ugao je jedan od faktora koji utiču na putanju čašice duž njenog žleba na butnoj kosti, time i na pojavu bolova u prednjem delu kolena.

Koliko normalno iznosi Q ugao?

Normalna vrednost Q ugla merenog u stojećem stavu iznosi od 5-10 stepeni.

Usled šire karlice, kod žena je ovaj ugao nešto veći nego kod muškaraca.

Kako se meri Q ugao?

On predstavlja ugao izmedju dve zamišljene osovine koje se seku u centru čašice:

• jedna od tog centra polazi naviše do SIAS (prednje gornju bedrenu bodlju) na karličnoj kosti
• druga se pruža do golenjačnog ispupčenja (tuberositas tibiae) na potkolenici

Posledice povećanog Q ugla

Stanja povezana sa povećanim Q uglom:

• Iliotibijalni sindrom (ITBS) (link ka tekstu)
• Sindrom prednjeg bola u kolenu (patelofemoralni bolni sindrom) (PFPS) (link ka tekstu)
• Lezija prednje ukrštene veze (ACL) (link ka tekstu)

Povrede usled prevelikog Q ugla se mogu svrstati u jednu od tri kategorije:

1. Mišićni disbalans:

Veliki Q ugao teži da povuče čašicu put upolje usled pravca dejstva kvadricepsa, i skraćenja tractus iliotibialisa. Ukoliko to nije uravnoteženo dovoljnim tonusom donjeg dela unutrašnjeg vastusa (vastus medialis obliquus), pokreti čašice se izvode dominantno preko spoljašnje strane umesto duž sredine za nju predvidjenog useka na butnoj kosti.  Povećano opterećenje fokusirano na samo deo površine patelofemoralnog zgloba dovodi do degenerativnih promena praćenih bolom.

Ovo se može tretirati istezanjem tractus iliotibialisa, povećanjem tonusa vastus medialis obliquusa i gluteus mediusa, u cilju popravljanja putanje kretanja čašice tokom fleksije zgloba kolena.

2. Biomehanička kompenzacija

Preterano veliki Q ugao može dovesti do izmene obrasca kretanja, naročito stopala. Valgus položaj kolena favorizuje pronaciju (uvrtanje) stopala, što predstavlja predispoziciju za povrede stopala, naročito pri trčanju.

U ovom slučaju povoljan efekat daju supinacioni ulošci, ili anti-pronacione, po meri radjene ortoze za podršku skočnog zgloba i stopala.

3. Laksacitet i nestabilnost kolenog zgloba

U valgus položaju kolena unutrašnji uzdužni ligament postaje izdužen, i time insuficijentan osim pri punom osloncu. Ovo se u manjoj meri dogadja i sa prednjom ukrštenom vezom. U vezi sa tim, prosečno veći Q ugao kod žena se smatra faktorom rizika za povredu prednje ukrštene veze.

Jedno od rešenja su balansirane vežbe usmerene na stimulaciju propriocepcije kako bi se povećala stabilnost pasivno nestabilnog kolena.

The post Q ugao i bol u kolenu appeared first on Sport i Zdravlje.

Smatra se da je čak 80% ljudi bar jednom u životu dožive epizodu lumbalnog bola, a ako bolne tegobe traju duže od tri meseca govorimo o hroničnom poremećaju. Postoji  više faktora koji utiču na pojavu i trajanje hroničnog lumbalnog bola: patološke promene kičmenog stuba (degenerativne promene, hernijacija intervertebralnog diskusa – diskus hernija, prelomi kičmenih pršljenova), mehanički faktor (obim, intenzitet i distribucija opterećenja lumbalnih segmenata), proprioceptivni faktor (stepen kontrole mišića stabilizatora trupa), senzorni faktor (prag bola i njegova interpretacija), a jedan od često zanemarenih je psihološki faktor. Učešće svakog od ovih faktora se individualno znatno razlikuje od slučaja do slučaja.

U dijagnostici i lečenju hroničnog lumbalnog bola preporučuje se multidimenzionalni terapijski pristup, uz prethodno definisanje dominantnog faktora, kao i procenu stepena i kvaliteta adaptacije osobe na prisustvo tegoba.

Negativna adaptacija

Jedan od čestih tipova hroničnog lumbalnog bola je onaj praćen izraženim spazmom mišića lumbalnog dela ledja, što veoma otežava kretanje. Početak bola je obično vezan za neki pokret neopreznog podizanja tereta ili pregibanja trupa. NMR nalaz može ali i ne mora pokazati patološke promene. Ovi pacijenti najčešće dobiju informaciju da je pregibanje trupa rizično i štetno, i da moraju da ledja stalno drže uspravno, da stoje i sede u skoro neprirodno uspravljenoj poziciji trupa, jer će u slučaju da tako ne rade doći do pogoršanja tegoba. Rezultat je uverenje obolelih da se apsolutni nikad ne smeju ni malo saviti u lumbalnom delu, tako su im opružači lumbalnog dela ledja konstantno opterećeni kako bi te pozicije održali. 

Ovakve osobe se lako prepoznaju: na primer, u fotelji se ne naslanjaju na komforni naslon, već sede uspravno bez oslonca ledjima. Medjutim, pomenuti mišići nisu predvidjeni za konstantnu kontrakciju, već da se kontrahuju i relaksiraju zavisno od potrebe. Ako ih povredjeni usled straha od novog povredjivanja konstantno drži u stanju kontrakcije, tonus ovih mišića se tokom vremena uvećava, time raste i njihov kompresivni efekat na lumbalni deo kičmenog stuba. U ovoj situaciji pojačani bol pri pregibanju nastaje usled istezanja tih preterano kontrahovanih mišića. Dakle, bol se održava i nakon što se otkloni inicijalni uzrok bola.

Rešenje je u izmeni dotadašnjih uverenja pacijenata, odnosno u boljoj informisanosti o uzrocima i prirodnom toku bolnog stanja, i to naročito u fazi kada incijalni bolni faktor više nije uzročnik tegoba. Potrebno im je pokazati da posebne vežbe opuštanja i istezanja lumbalnih mišića (link ka tekstu o proprioceptivnom vežbanju) ustvari dovode do smanjenja bola.

The post Psihološki faktori hroničnog lumbalnog bola appeared first on Sport i Zdravlje.