"Koja fizička aktivnost je najbolja za moje dete?"

"Na koji sport preporučujete da dete krene?"

Ovo su tipična pitanja koja pokazuju da savremeni, urbani način života često za posledicu ima višak "slobodnog" vremena a manjak strukturirane fizičke aktivnosti kod dece. U osnovi, na ovakva pitanja postoji jednostavan odgovor- igra! Medjutim, i slobodna dečja igra može imati različite pozitivne i/ili negativne uticaje na psihofizički status deteta i modelirati njegov razvoj i sazrevanje. Ovo se naročito odnosi na muskuloskeletni sistem.

U našoj sredini, u mnogim slučajevima presudni aspekt za odluku šta će dete da trenira bude organizacioni (blizina i dostupnost ponudjenih sadržaja), finansijski (prihvatljiva cena) ili porodični (ponuda odgovarajuće aktivnosti i za roditelja u istom terminu). Ako se desi situacija da dete želi neku aktivnost koja zahteva veći angažman u tom pogledu, pred roditelje se nameće dilema šta učiniti.

U tom smislu, pri odlučivanju o tome postoje odredjene smernice koje je povoljno imati u vidu:

• Neophodno je da detetu ponudjena fizička aktivnost, rekreacija ili trening prija. Da bi se povećala šansa za to, osim stimulativnog uticaja roditeljskog ubedjivanja, dobro je i da detetova konstitucija bude za odabranu aktivnost odgovarajuća. Na primer, osobe sa hipermobilnom kostitucijom treba da pažljivo biraju sport ili rekreativne aktivnosti.
• Odredjene vrste aktivnosti mogu imati naglašeni pozitivan (stimulativni ili preventivni) uticaj na pravilan razvoj muskuloskeletnog sistema kod dece, i to na različite načine: preko karakteristika podloge (mekoća strunjača), vrste kretanja (trčanje, skakanje, prevrtanje), socijalnog kontakta (individualni, grupni ili timski sportovi), oblika i upotrebe rekvizita (lopta, sprave…), i drugo.
• Pojedine aktivnosti u većoj meri zavise od godišnjih doba (dvoranske ili aktivnosti na otvorenom), ili su više ili manje sezonskog karaktera.
• Početni uspeh ili razočaranje ne bi trebalo da bude presudno, za prve pozitivne efekte je najčešće potrebno više meseci redovnog upražnjavanja fizičke aktivnosti.

U svakom slučaju je korisno posavetovati se sa stručnjakom (trenerom, instruktorom, a u slučaju potrebe i sa lekarem) oko toga koja je aktivnost primerena, i kada je povoljno početi. U svrhu preciznijeg savetovanja na raspolaganju su i različiti motorički testovi koji mogu otkriti dotada neuočene fizičke karakteristike, preduslove uspešnog treniranja.

The post Izbor fizičke aktivnosti u dečjem uzrastu appeared first on Sport i Zdravlje.

Iako urodjena, generalizovana labavost zglobova se može značajno modifikovati adekvatnim fizičkim vežbanjem. Različiti su načini tog vežbanja- od individualnog, u svom domu, do organizovane i prepoznatljive rekreativne aktivnosti. U svakom slučaju, korisna je svaka aktivnost koja se sprovodi prema sledećim pravilima:

• Intenzitet treba da bude adekvatno doziran (bez stimulacije refleksa na istezanje);

• neophodno je vežbati kontinuirano, svakodnevno ili svakog drugog dana, zavisno od trenutne forme;

• obim pokreta trupom i udovima pri vežbanju treba da bude korigovan, tako da odgovara normalnom, prosečnom opsegu tih pokreta. Treba izbegavati dovodjenje zglobova u krajnje, bolne položaje;

• izbor i doziranje vežbi treba da bude usmeren na ciljano povećanje tonusa i funkcionalno skraćenje onih mišića koji stabilizuju hipermobilne zglobove;

• najpovoljniji rezultati se ostvaruju primenom proprioceptivnog treninga.

U dečjem uzrastu, od druge do sedme godine, u prusustvu generalizovane ligamentarne labavosti javlja se opasnost od nastanka razvojnog deformiteta zglobova kolena. U tom smislu preporučuje se stabilizacija skočnog zgloba individualno pravljenim čvrstima cipelicama posebnih karakteristika, takvih da nemaju funkciju korekcije deformiteta već njegove prevencije.

Generalizovana ligamentarna labavost je urodjena i značajna telesna karakteristika, čiji uticaj na lokomotorni sitem nije zanemarljiv. Ipak, ohrabruje činjenica da pravilno odabrana rekreativna fizička aktivnost, edukacija oko prevencije povreda i upotreba proprioceptivnih stimulatora u vidu spoljašnje mehaničke potpore zglovoba mogu pomoći u modifikovanju onoga sa čime smo rodjeni, te uz zadovoljstvo i radost vežbanja doprineti i smanjenju rizika od povreda.

The post Vežbanje i hipermobilnost appeared first on Sport i Zdravlje.

Sa zdravstvene strane, najčešća posledica generalizovane hipermobilnosti je bol, koji se obično javlja nakon težeg fizičkog opterećenja, uzrokovan većim opterećenjem mišića u cilju stabilizovanja labavih zglobova. Dakle, bol se razvija u mišićima oko zglobova, uprkos osećaju da dolazi iz samog zgloba. Pored toga, postoji i mogućnost pojave povećane količine zglobne tečnosti u zglobovima, praćene osećajem napetosti i pritiska.

Ukoliko je hipermobilnost zglobova uzrokovana genetski determinisanim varijacijama u kolagenu i drugim srodnim proteinima, očekuju se i druge posledice: češća je pojava ravnih stopala, veći je rizik za poremećaj kičmenog stuba (spondilolistezu), kao i za nastanak proširenih vena ili trbušnih hernija. Sve su to znaci izmenjenih biomehaničkih karakteristika vezivnog tkiva.

Treba napomenuti da ovo nije dokaz bolesti, već samo mogući znak rizika. Hipermobilni zglobovi, naročito u uslovima povećanih fizičkih opterećenja u sklopu rekreativnih ili sportskih aktivnosti, nose povećani rizik od povredjivanja. U studiji objavljenoj u British Journal of Sports Medicine (Smith et al., 2005) pokazana je značajna povezanost Beightonovog skora sa prisustvom povreda zglobova, i to najčešće skočnog zgloba, kolena i zglovoba na prstima.

Nekada je i korisno

Generalizovana ligamentarna labavost je svakako značajan zdravstveni parametar, ali nije nužno znak nekog poremećaja. Ona se može povećati treningom (pojedini sportovi, poput gimnastike, imaju naglašene zahteve u pogledu velikog obima pokreta u zglobovima) ili odgovarajućim telesnim aktivnostima- upražnjavanje joge, na primer, stimuliše relaksaciju mišiča i čini zglobove čitavog tela pokretljivijim.

U procesu izbora rekreativne ili sportske aktivnosti, povećana zglobna labavost može da igra presudnu ulogu- povoljno je odabrati one aktivnosti u kojima ta karakteristika ne povećava rizik od povreda, već predstavlja komparativnu prednost.

Literatura

1. R Smith, A K Damodaran, S Swaminathan, R Campbell, L Barnsley. Hypermobility and sports injuries in junior netball player. British Journal of Sports Medicine. 2005; 39: 628-631

The post Da li je hipermobilnost korisna ili štetna? appeared first on Sport i Zdravlje.

Hipermobilnost

Varijacije medju ljudskim konstitucijama otežavaju mogućnost kvantifikacije hipermobilnosti. Već dugi niz godina u upotrebi je Bejtonova bodovna skala, gde se procenjuje i boduje pojedinačna fleksibilnost na ukupno devet segmenata tela (lumbalni deo kičmenog stuba, palčevi, mali prsti na šaci, laktovi, kolena). Većina ljudi ima jedan do dva fleksibilna regiona, a svega oko 0,5% ima generalizovanu labavost više od četiri zgloba. Tom kriterijumu se dodaje prisustvo bolova u zglobovima (pod uslovom da je hipermobilnost uzrok bolnim tegobama), rastegljivost kože, telesna konstitucija u vidu visokog rasta i tankih udova sa izraženo dugačkim prstima, proširene vene, prisustvo trbušnih kila ili epizoda iščašenja zglobova.

The post Kako se hipermobilnost meri? appeared first on Sport i Zdravlje.

Da li možete da savijete svoj palac toliko da on jagodicom dodirne podlakticu iste ruke? Ili da savijete kažiprst unazad toliko da se on dovede u poziciju paralelnu sa podlakticom? Ako možete to da izvedete, verovatno pripadate grupi osoba sa urodjenim generalizovanim ligamentarnim hiperlaksacitetom, odnosno prostim rečnikom rečeno: imate labave zglobove.

Uzrok zglobne labavosti

Postoji više poznatih uzroka za ovaj poremećaj, mada je i dalje najveći broj osoba kod kojih uzrok nije nadjen. Povećana elastičnost mekih tkiva pratilac je izvesnih urodjenih genskih anomalija, poput varijabilno izraženog Marfanovog sindroma, ili Ehlers- Danlos sindroma u svojim mnogobrojnim varijantama (gde je toliko izražena, da se takve osobe nazivaju još i "ljudi od gume"). Ova oboljenja nikako nisu bezazlena i zahtevaju odgovarajuće praćenje, a sa sobom nose rizik od oštećenja krvnih sudova i drugih vitalnih struktura.

Ipak, daleko najčešće izražena hipermobilnost zglobova predstavlja samostalni, izolovani i benigni varijetet vezivnog tkiva. Ove osobe povremeno mogu imati poremećaj propriocepcije ili epizode iščašenja različitih zglobova. Smatra se da hipermobilnost zavisi od oblika zglobnih okrajaka kostiju, slabosti ili istegnutosti ligamenata, mišićnog tonusa, kao i kvaliteta proprioceptivnog senzibiliteta. Većina ovih karakteristika pokazuje karakter familijarne zastupljenosti. Izuzetak su osobe kojima je poremećaj propriocepcije uzrok povećanog obima pokreta zglobova, gde nije zapaženo prenošenje te osobine na potomstvo. Pri tome, veća prosečna ligamentarna labavost kod žena objašnjava se hormonalnim uticajima.

Najnovija istraživanja kod ovog stanja su pokazala prisustvo proteina u krvi, nazvanog tehascin X, čija se varijabilnost povezuje sa hiperlaksacitetom vezivnog tkiva. Smatra se da je takva osobina nasledna preko gena za ovaj protein,  kao i da će deca naslediti veću fleksibilnost ukoliko su oba roditelja takodje izraženo fleksibilni.

Više o hipermobilnosti pročitejte OVDE.

The post Labavi zglobovi- deformitet ili prednost? appeared first on Sport i Zdravlje.

Svako kretanje, pa i pokreti čovekovog tela, izazvani su dejstvom neke sile. Postoje unutrašnji (na primer, kontrakcije mišića ili elastičnost mekih tkiva) i spoljašnji izvori sila (na primer,  sila gravitacije ili sila kojom dejstvuje neki drugi objekat ili osoba u fizičkom kontaktu sa telom). U praksi, na sve segmente našeg tela neprestano deluje više sila čije se karakteristike (pravac, smer, intenzitet) stalno menjaju. Kroz interakciju svih tih sila nastaje rezultantna sila, koja dovodi do pokreta u našim zglobovima, odnosno kretanja delova tela jednog u odnosu na drugi, kao i kretanja tela u odnosu na okolinu.

Ukoliko je neki pokret praćen značajnim angažovanjem mišića, anatomski lociranih tako da imaju povoljan ugao dejstva na pokret, mi takve pokrete nazivano aktivnim a pomenute mišiće nazivamo agonistima ili antagonistima, zavisno od odnosa smera njihove sile i smera pokreta (kod agonista sila i pokret imaju isti smer, a kod antagonista suprotan smer). Pored tih pojmova, često se pominje i pojam sinergista (mišića koji odredjeni pokret potpomažu), medjutim razvoj neurofiziologije, kao i pojava prezicnih mernih instrumenata sposobnih da u realnom vremenu objektivno procene svaki segment motorne kontrole, baca nešto drugačije svetlo na ovu problematiku. Danas se umesto sinergije sve više insistira na konceptu stabilizacione ko-kontrakcije. O čemu se tu radi?

Pojam ko-kontrakcije je najlakše objasniti na primeru lumbalnog segmenta kičmenog stuba. Svaki aktivni pokret u zglobovima lumbalnog segmenta kičme u bilo kom pravcu je, uz kontrakciju agonista, praćen i aktivacijom drugih lumbalnih mišića. Te aktivacije se označavaju kao ko-kontrakcije jer ne proizvode “povoljan” momenat sile, odnosno takav koji je u skladu sa pravcem izvodjenja aktivnog pokreta. One, medjutim, doprinose boljoj preraspodeli kompresione sile koja aktivni pokret obavezno prati. Ko-kontrakcije lumbalnih mišića dakle imaju ulogu stabilizacije lumbalnog segmenta (Cholewicki & McGill, 1996).

Zbog čega su ko-kontrakcije značajne?

Kičmeni stub lišen mišićne stabilizacije, odnosno sistem sastavljen samo od pršljenova i ligamenata, deformiše se već pri minimalnoj aksijalnoj sili od oko 20 N. Ko-kontrakcioni tonus mišića stabilizatora kičmenog stuba mu daje znatno veću nosivost (Lucas & Bresler, 1961). Na primer, pokazano je da pri stajanju u prirodnom stojećem stavu bez dodatnog tereta, ko-kontrakcija mišića prednjeg trbušnog zida od samo 3% od maksimalno moguće voljne kontrakcije pruža dovoljnu stabilizaciju lumbalnom segmentu, dok se ovaj iznos duplira u slučaju da postoji prethodna povreda intersegmentalnog vezivnog tkiva (kapsula i ligamenata) (Cholewicki et al., 1997).

Pojedini intersegmentalni mišići (na primer mm. rotatores i mm. intertransversarii) imaju 4-7 puta više mišićnih vretena (specijalnih vrsta mišićnih vlakana specijalizovanih za regulaciju tonusa mišića) u odnosu na multifidne mišiće (mm.multifidi). Smatra se da njihova uloga i nije produkcija motorne sile, već služe kao senzori položaja i pokreta pršljenova u sistemu motorne kontrole (Nitz & Peck, 1986).

Literatura

1. Cholewicki J, McGill SM. Mechanical stability of the in vivo lumbar spine: implications for injury and chronic low back pain. Clinical Biomechanics. 1996;11:1-15.
2. Lucas D, Bresler B. Stability of the Ligamentous Spine. San Francisco. Calif: Biomechanics Laboratory. University of California, San Francisco; 1961. Technical Report No. 40
3. Cholewicki J, Panjabi MM, Khachatryan A. Stabilizing function of trunk flexor-extensor muscles around a neutral spine posture. Spine. 1997;22:2207-2212.
4. Nitz AJ, Peck D. Conrparison of muscle spindle concentrations in large and small human epaxial muscles acting in parallel combinations. Am Surg. 1986;62:273-277.

The post Šta su ko-kontrakcije? appeared first on Sport i Zdravlje.

Unutrašnji kosi i poprečni trbušni mišić štite ingvinalni kanal, kontinualno su aktivni pri stajanju, pojačano su aktivni pri povećanju intraabdominalnog pritiska. 

Transverzus abdominis ne učestvuje značajno u pokretima trupa. Medjutim, preko svog pripoja na torakolumbalnoj fasciji može doprineti antefleksiji lumbalnog dela kičmenog stuba, što je naročito bitno pri uspravljanju.

Funkcija iliopsoasa je uglavnom fleksija, uz blagu adukciju. On izvodi inklinaciju karlice, povećava lumbalnu lordozu. Kad je femur fiksiran, iliopsoas povlači lumbalnu kičmu unapred, flektira je  i rotira prema suprotnoj strani (rotacioni efekat je najveći na L3).

Lumbalni dorzalni ekstenzori ekscentričnom kontrakcijom kontrolišu lumbalnu fleksiju, ali praktično samo ukoliko je ta fleksija velikog obima ili toliko brza da aktivira refleks na istezanje.

Lumbalnu fleksiju više od spinalnih ligamenata limitiraju fasetni zglobovi (svojom apozicijom kroz pokret združene rotacije i prednje translacije) i intervertebralni diskusi. Vežbe sa brzom i ekstenzivnom lumbalnom fleksijom stoga nisu preporučljive jer stvaraju preterano opterećenje na zadnje spinalne strukture, dovodeći do hipermobilnosti i fasetne degeneracije. (Norris, 1993)

Literatura

1. Norris CM. Abdominal muscle training in sport. Br J Sp Med 1993;27(1):19-27.

The post Pokreti i pokretači trupa I deo appeared first on Sport i Zdravlje.

Multifidni mišić je jedan od najmanjih mišića ledja. On je jedan od primera da uobičajeno verovanje kako su mali mišići manje važni za pokrete od krupnih nije tačno.

Multifidni mišić obuhvata dve serije mišićnih snopova: površnu i duboku, i pripaja se na rtnim nastavcima, kao i drugim nastavcima zadnjih delova pršljenova, kao i na više sakralnih ligamenata i njihovih aponeuroza.

Koja je funkcija multifidusa?

Multifidus pomaže u distribuciji sile izmedju susednih pršljenova. Pored toga, on igra ulogu stabilizatora kičmenog stuba. Sa kineziološke tačke gledišta, on učestvuje u obrascima pokreta udova i trupa tako što, osim što učestvuje u stabilizaciji trupa u cilju pružanja oslonca za pokret udova, on sadrži veliki broj mišićnih vretena (senzora za stepen istegnutosti mišića). Zahvaljujući signalima iz mišićnih vretena, iz multifidusa kao i sa drugih lokacija, naše telo ima uskladjene i precizne pokrete i adekvatan balans, a naši mišići imaju optimalnu aktivaciju. 

Uočeno je da se kontrakcija multifidusa dešava prilikom mnogih svakodnevnih pokreta trupom i udovima, poput pretklona, otklona trupa. Ona najčešće započinje neposredno pre početka tih pokreta, i traje tokom njihovog izvodjenja, štiteći kičmeni stub od povreda, i istovremeno ga pripremajući za održanje balansa čitavog tela pri pokretu koji sledi.

Rezultati istraživanja pokazuju da osobe sa hroničnim bolom u donjem delu ledja imaju značajno manju aktivnost multifidusa pri kretanju i izvodjenju vežbi snage i koordinacije nego zdrave osobe. (Danneels et al., 2002) Smatra se da je ovo uzrokovano bolom, štednjom pokreta i posledičnim narušavanjem kondicije i motoričnog obrasca multifidnih mišića. Kao posledica javlja se veća verovatnoća povreda ledja.

Šta raditi?

Nakon što smo shvatili važnu ulogu multifidnih mišića u očuvanju zdravlja i pokretljivosti trupa, a posebno u situaciji nakon operacija na kičmenom stubu, neophodno je primeniti set jednostavnih ali efikasnih vežbi za taj mišić. Evo jednog primera:

Multifidus vežba

• Zauzmite ležeći položaj na boku, držeći kičmeni stub u neutralnoj poziciji.
• Locirajte multifidni mišić na sledeći način: postavite dlan na predeo 3-5 cm bočno od centralne linije ledja, neposredno iznad linije struka.
• Dišući duboko i sporo, zamišljajte da gornju natkolenicu premeštate put napred, kao da se izvodi pokret pregibanja u zglobu kuka. Pod prstima ruke ćete osetiti sporo i snažno zatezanje multifidnog mišića.
• Kad savladate izolaciju kontrakcije multifidnog mišića u ovom položaju, isto to možete probati i u mnogim drugim različitim svakodnevnim položajim i pokretima.

Literatura

1. Danneels et. al. Differences in electromyographic activity in the multifidus muscle and iliocostalis lumborum between healthy subjects and patients with sub-acute and chronic low back pain. European Spine Journal. 2002; 11:13-19.

The post Multifidus- mali ali snažan mišić appeared first on Sport i Zdravlje.

Učestalost skolioze u uzrastu od 13-14 godina, prema skorašnjim epidemiološkim studijama iznosi oko 2.22% kod devojčica i 0.66% kod dečaka (Wong et al., 2005). Iako uzroci još nisu poznati, genetička istraživanja ukazuju na češću pojavu odredjenih genetskih markera kod adolescenata sa skoliozom. (Gao et al., 2007)

Lečenje posturalne skolioze

Posturalna skolioza se tretira korekcijom mišićnog balansa i tonusa. Ovo se može postići kombinacijom programiranog proprioceptivnog treninga i manualnih tehnika poput miofascijalnog oslobadjanja. Principi korekcije posturalne skolioze:

• Usvajanje motoričkog obrasca pravilnog uspravnog stava trupa
• Poboljšanje pokretljivosti zglobova
• Smanjenje tenzije skraćenih mišića
• Poboljšanje tonusa i snage insuficijentnih mišića

Lečenje idiopatske skolioze

Idiopatska skolioza najčešće nastaje na terenu posturalne skolioze, odnosno nepravilnog držanja. To znači da se na onaj deo krivine idiopatske skolioze koji je nastao usled funkcionalnog poremećaja posture može uticati napred navedenim načinima. Na preostali deo idiopatske skolioze značajan uticaj zasada daju samo primena specijalnih metoda fizikalne terapije (Schrott, Karski, Rolfing), adekvatnih midera, a za slučajeve koji uprkos tome progrediraju rezervisano je operativno lečenje. 

Literatura

1. Wong HK, Hui JH, Rajan U et all. Idiopathic scoliosis in Singapore schoolchildren: a prevalence study 15 years into the screening program. Spine 2005; 30(10):1188-9
2. Gao X, Gordon D, Zhang D, et al. CHD7 gene polymorphisms are associated with susceptibility to idiopathic scoliosis. Am J Hum Genet 2007; 80: 957–65.

The post Posturalna i idiopatska skolioza appeared first on Sport i Zdravlje.

U aktivnostima koje zahtevaju visok nivo pokretljivosti i kontrole pokreta kukova i karličnog prstena, do izražaja dolaze medjusobno povezane miofascijalne strukture slikovito nazvane "sling" (eng. praćka; bandaž, traka, treger, kaiš), a u našoj literaturi često nazivane miokinetički lanci.

Stabilnost karličnog prstena

Krrsna kost i sakroilijačni zglobovi predstavljaju zadnji deo karličnog prstena, zglobljen sa kičmenim stubom. Stabilnost sakroilijačnih zglobova je od ključne važnosti za adekvatan prenos sila izmedju trupa i donjih ekstremiteta. Ništa manja nije ni njihova proprioceptivna uloga u kretanju i održanju balansa težišta tela.

Stabilnost sakroilijačnih zglobova se postiže pomoću dva mehanizma: pasivno kroz oblik i kongruenciju zglobnih površina, ojačanih snažnim višeslojnim ligamentima, i aktivno dejstvom mišićnih sila koje prilikom stajanja, hodanja, pokreta trupom i drugih položaja i pokreta povećavaju kompresiju u tim zglobovima, doprinoseći time njihovoj stabilnosti.

Kombinacija dva navedena mehanizma je takva da pasivna i aktivna komponenta moraju da budu u ravnoteži. Ukoliko postoji manji doprinos pasivne komponente (genetika, oboljenja, povrede), aktivna stabilnost to nadoknadjuje naglašenim angažovanjem miofascijalnih kinetičkih lanaca. (Liebenson, 2004; Snijders et al., 1993)

Opisana su tri kinetička lanca koji stabilizuju karlični pojas:

• Prednji kosi kinetički lanac (Anterior Oblique Sling)

Prednji kosi kinetički lanac uključuje pektoralni mišić, spoljašnji kosi trbušni mišić, naspramni unutrašnji kosi trbušni mišić, i poprečni trbušni mišić. Ovaj kinetički lanac svojom kontrakcijom komprimuje i stabilizuje čitav trbuh i karlični pojas, a naročito njegov prednji deo- pubičnu simfizu

• Zadnji kosi kinetički lanac (Posterior Oblique Sling)

Zadnji kosi kinetički lanac obuhvata latisimus dorsi i kontralateralne mišiće gluteus maksimus i biceps femoris. Ovaj kinetički lanac pruža dodatnu stabilnost dejstvom na sakrotuberalni ligament, i posledičnom kompresijom sakroilijačnih zglobova.

• Uzdužni kinetički lanac (Longitudinal Sling)

Uzdužni kinetički lanac čine multifidni mišići, duboki sloj torakolumbalne fascije i sakrotuberalni ligament putem duge glave biceps femorisa. Kontrakcija ovog kinetičkog lanca dovodi do prednje rotacije sakruma u odnosu na karlične kosti, zatežući sakroilijačne ligamente i "zaključavajući" sakroilijačni zglob. Tome doprinosi i povećanje tonusa torakolumbalne fascije.

Insuficijencija bilo kog od ovih kinetičkih lanaca može dovesti do lumbo-pelvične nestabilnosti i bolova. Ovo je naročito vidljivo kod trudnica i porodilja, kada su bol u zadnjem karličnog delu i sindrom disfunkcije simfize relativno česti. Ovaj problem se često javlja i kod sportskih aktivnosti visokog intenziteta, naročito kod hodanja, i pliometrijskog opterećenja. (O’Sullivan et al., 2002; Pool-Goudzwaard et al., 1998)

Literatura

1. Liebenson, C.The relationship of the sacroiliac joint, stabilization musculature, and lumbo-pelvic instability Journal of Bodywork and Movement Therapies (2004) 8, 43–45.
2. Snijders, C.J., Vleeming, A., Stoeckart, R.. Transfer of lumbosacral load to iliac bones and legs. Part I: biomechanics of self-bracing of the sacroiliac joints and its significance for treatment and exercise. Clinical Biomechanics 8, 285–294 (1993).
3. O’Sullivan, P.B., Beales, D.J., Beetham, J.A., Cripps, J., Graf, F., Lin, I.B., Tucker, B., Avery, A., 2002. Altered motor control strategies in subjects with sacroiliac joint pain during the active straight-leg-raise test. Spine 27, E1–E8.
4. Pool-Goudzwaard, A., Vleeming, A., Stoeckart, C., Snijders, C.J., Mens, M.A., 1998. Insufficient lumbopelvic stability: a clinical, anatomical and biomechanical approach to ‘‘a-specific’’ low back pain. Manual Therapy 3, 12–20.

The post “Sling” miofascijalni kompleksi appeared first on Sport i Zdravlje.