CoreFitMax (korfitmaks) je metoda motoričkog testiranja baziran na algoritmu statističke analize 88 standardnih sportsko-ortopedskih znakova i trenažnih testova.

Rezultati CoreFitMax testiranja su: 

(1) procentualni odnos relativnog mirujućeg mišićnog tonusa preko 60 mišića važnih za čovekovo držanje, kretanje i sportske performanse; 

(2) procenat globalne koordinacije mišića, i

(3) proračun optimalne telesne težine i načina hoda. 

Testiranje se sprovodi bez senzora i bez posebne opreme, uz pomoć CFM softvera i uz jednostavne rekvizite koji se mogu naći u svakoj teretani ili fitnes centru. Uvežbanom treneru ili terapeutu potrebno je manje od 20 minuta da sprovedu CFM testiranje jedne osobe i odmah odštampaju rezultat.

Ukoliko se primeti značajan miofascijalni disbalans (najčešće kao posledica…

 …nezalečene povrede, ili posledica neodgovarajućeg ili nekontrolisanog vežbanja), na osnovu CFM rezultata softverski se generiše precizan individualizovani program proprioceptivno-baziranog vežbanja takav da postupno koriguje uočene disbalanse tokom nekoliko meseci. Broj parametara (rezultati CFM testa vežbača x relevantni parametri preko 500 standardnih kondicionih i fitnes vežbi i pokreta učitanih u softver)  koje softver obradi za izradu jednog mesečnog programa jedne osobe je preko 31000. Ovoliku preciznost može da ostvari jedino lični trener koji trenira samo jednog vežbača, što je znatno skuplje i vremenski zahtevnije od  kompjuterske izrade programa.

• Ostvarivanje terapijskih ciljeva trenažnim metodama, u cilju otklanjanja i prevencije hroničnih povreda.
• Progresija (redosled primene sve težih vežbi) vežbanja prati redosled razvoja motorne kontrole čoveka, i ostvaruje se na više načina: usložnjavanjem vežbi, povećanjem opterećenja, smanjenjem stabilnosti oslonca, korišćenjem zahtevnijih rekvizita, ili kombinacijom navedenog.
• Osnovno orudje u CoreFitMax vežbanju je kontinuirana promena položaja težišta tela, površine oslonca kao i ravni pokreta prilikom vežbanja.
• Periodizacija vežbanja je sastavljena prema savremenim načelima sportskog treninga.
• Program vežbanja se sastavlja uz pomoć računara, na osnovu seta motoričkih testova koji se ponavljanju jednom mesečno.
• Vežbe se sprovode uz individualnu stručnu asistenciju, prilagodjeno uzrastu, polu i konstituciji.

• kod prisustva lošeg držanja, slabe koordinacije pokreta ili konstitucionalne hipermobilnosti (labavi zglobovi)
• kao podrška aktivnostima svakodnevnog života, odnosno kao oblik individualnog fitnesa
• u sklopu bazičnih trenažnih aktivnosti u različitim sportovima (trčanje, plivanje, fudbal, košarka, tenis, džudo i još 8 sportova).

U sva tri slučaja vežbač se na osnovu testova svrstava u jedan od četiri nivoa vežbanja:

1. CFM Range (poboljšanje obima pokreta),
2. CFM Balance (poboljšanje kontrole stabilnosti zglobova),
3. CFM Control (poboljšanje kontrole pokreta), i
4. CFM Skill (poboljšanje kvaliteta pokretljivosti, tj. veštine pokreta)

The post CoreFitMax appeared first on Sport i Zdravlje.

"Koja fizička aktivnost je najbolja za moje dete?"

"Na koji sport preporučujete da dete krene?"

Ovo su tipična pitanja koja pokazuju da savremeni, urbani način života često za posledicu ima višak "slobodnog" vremena a manjak strukturirane fizičke aktivnosti kod dece. U osnovi, na ovakva pitanja postoji jednostavan odgovor- igra! Medjutim, i slobodna dečja igra može imati različite pozitivne i/ili negativne uticaje na psihofizički status deteta i modelirati njegov razvoj i sazrevanje. Ovo se naročito odnosi na muskuloskeletni sistem.

U našoj sredini, u mnogim slučajevima presudni aspekt za odluku šta će dete da trenira bude organizacioni (blizina i dostupnost ponudjenih sadržaja), finansijski (prihvatljiva cena) ili porodični (ponuda odgovarajuće aktivnosti i za roditelja u istom terminu). Ako se desi situacija da dete želi neku aktivnost koja zahteva veći angažman u tom pogledu, pred roditelje se nameće dilema šta učiniti.

U tom smislu, pri odlučivanju o tome postoje odredjene smernice koje je povoljno imati u vidu:

• Neophodno je da detetu ponudjena fizička aktivnost, rekreacija ili trening prija. Da bi se povećala šansa za to, osim stimulativnog uticaja roditeljskog ubedjivanja, dobro je i da detetova konstitucija bude za odabranu aktivnost odgovarajuća. Na primer, osobe sa hipermobilnom kostitucijom treba da pažljivo biraju sport ili rekreativne aktivnosti.
• Odredjene vrste aktivnosti mogu imati naglašeni pozitivan (stimulativni ili preventivni) uticaj na pravilan razvoj muskuloskeletnog sistema kod dece, i to na različite načine: preko karakteristika podloge (mekoća strunjača), vrste kretanja (trčanje, skakanje, prevrtanje), socijalnog kontakta (individualni, grupni ili timski sportovi), oblika i upotrebe rekvizita (lopta, sprave…), i drugo.
• Pojedine aktivnosti u većoj meri zavise od godišnjih doba (dvoranske ili aktivnosti na otvorenom), ili su više ili manje sezonskog karaktera.
• Početni uspeh ili razočaranje ne bi trebalo da bude presudno, za prve pozitivne efekte je najčešće potrebno više meseci redovnog upražnjavanja fizičke aktivnosti.

U svakom slučaju je korisno posavetovati se sa stručnjakom (trenerom, instruktorom, a u slučaju potrebe i sa lekarem) oko toga koja je aktivnost primerena, i kada je povoljno početi. U svrhu preciznijeg savetovanja na raspolaganju su i različiti motorički testovi koji mogu otkriti dotada neuočene fizičke karakteristike, preduslove uspešnog treniranja.

The post Izbor fizičke aktivnosti u dečjem uzrastu appeared first on Sport i Zdravlje.

Svako kretanje, pa i pokreti čovekovog tela, izazvani su dejstvom neke sile. Postoje unutrašnji (na primer, kontrakcije mišića ili elastičnost mekih tkiva) i spoljašnji izvori sila (na primer,  sila gravitacije ili sila kojom dejstvuje neki drugi objekat ili osoba u fizičkom kontaktu sa telom). U praksi, na sve segmente našeg tela neprestano deluje više sila čije se karakteristike (pravac, smer, intenzitet) stalno menjaju. Kroz interakciju svih tih sila nastaje rezultantna sila, koja dovodi do pokreta u našim zglobovima, odnosno kretanja delova tela jednog u odnosu na drugi, kao i kretanja tela u odnosu na okolinu.

Ukoliko je neki pokret praćen značajnim angažovanjem mišića, anatomski lociranih tako da imaju povoljan ugao dejstva na pokret, mi takve pokrete nazivano aktivnim a pomenute mišiće nazivamo agonistima ili antagonistima, zavisno od odnosa smera njihove sile i smera pokreta (kod agonista sila i pokret imaju isti smer, a kod antagonista suprotan smer). Pored tih pojmova, često se pominje i pojam sinergista (mišića koji odredjeni pokret potpomažu), medjutim razvoj neurofiziologije, kao i pojava prezicnih mernih instrumenata sposobnih da u realnom vremenu objektivno procene svaki segment motorne kontrole, baca nešto drugačije svetlo na ovu problematiku. Danas se umesto sinergije sve više insistira na konceptu stabilizacione ko-kontrakcije. O čemu se tu radi?

Pojam ko-kontrakcije je najlakše objasniti na primeru lumbalnog segmenta kičmenog stuba. Svaki aktivni pokret u zglobovima lumbalnog segmenta kičme u bilo kom pravcu je, uz kontrakciju agonista, praćen i aktivacijom drugih lumbalnih mišića. Te aktivacije se označavaju kao ko-kontrakcije jer ne proizvode “povoljan” momenat sile, odnosno takav koji je u skladu sa pravcem izvodjenja aktivnog pokreta. One, medjutim, doprinose boljoj preraspodeli kompresione sile koja aktivni pokret obavezno prati. Ko-kontrakcije lumbalnih mišića dakle imaju ulogu stabilizacije lumbalnog segmenta (Cholewicki & McGill, 1996).

Zbog čega su ko-kontrakcije značajne?

Kičmeni stub lišen mišićne stabilizacije, odnosno sistem sastavljen samo od pršljenova i ligamenata, deformiše se već pri minimalnoj aksijalnoj sili od oko 20 N. Ko-kontrakcioni tonus mišića stabilizatora kičmenog stuba mu daje znatno veću nosivost (Lucas & Bresler, 1961). Na primer, pokazano je da pri stajanju u prirodnom stojećem stavu bez dodatnog tereta, ko-kontrakcija mišića prednjeg trbušnog zida od samo 3% od maksimalno moguće voljne kontrakcije pruža dovoljnu stabilizaciju lumbalnom segmentu, dok se ovaj iznos duplira u slučaju da postoji prethodna povreda intersegmentalnog vezivnog tkiva (kapsula i ligamenata) (Cholewicki et al., 1997).

Pojedini intersegmentalni mišići (na primer mm. rotatores i mm. intertransversarii) imaju 4-7 puta više mišićnih vretena (specijalnih vrsta mišićnih vlakana specijalizovanih za regulaciju tonusa mišića) u odnosu na multifidne mišiće (mm.multifidi). Smatra se da njihova uloga i nije produkcija motorne sile, već služe kao senzori položaja i pokreta pršljenova u sistemu motorne kontrole (Nitz & Peck, 1986).

Literatura

1. Cholewicki J, McGill SM. Mechanical stability of the in vivo lumbar spine: implications for injury and chronic low back pain. Clinical Biomechanics. 1996;11:1-15.
2. Lucas D, Bresler B. Stability of the Ligamentous Spine. San Francisco. Calif: Biomechanics Laboratory. University of California, San Francisco; 1961. Technical Report No. 40
3. Cholewicki J, Panjabi MM, Khachatryan A. Stabilizing function of trunk flexor-extensor muscles around a neutral spine posture. Spine. 1997;22:2207-2212.
4. Nitz AJ, Peck D. Conrparison of muscle spindle concentrations in large and small human epaxial muscles acting in parallel combinations. Am Surg. 1986;62:273-277.

The post Šta su ko-kontrakcije? appeared first on Sport i Zdravlje.

Učešće u sportsko-rekreativnim fizičkim aktivnostima predstavlja značajan doprinos parametrima javnog zdravlja, takodje i individualnog zdravstvenog stanja. Medjutim, mora se imati u vidu da su povrede, nažalost, prateći zadesni dogadjaji prisutni i u sportu i u rekreaciji dece i odraslih.

U retrospektivnom istraživanju sprovedenom u Kanadi (McLaren, 1996) na 3790 ispitanika starijih od 5 godina (51% muškog pola), dobijeni su sledeći rezultati:

• 322 osobe su zadobile ukupno 411 povredu takvu da je medicinska intervencija bila neophodna.
• Procenat povredjivanja zavisno od vrste aktivnosti: 
  • Košarka 15%, 
  • Fudbal 12%, 
  • Trčanje 11%, 
  • Vožnja bicikla 2%, 
  • Odbojka 7%, 
  • Skijanje 3%
• Tipovi povreda: 
  • Istegnuće ili ruptura ligamenata 31%, 
  • Istegnuće ili ruptura mišića 19%,
  • Fraktura 13%, 
  • Luksacija 7%, 
  • Modrice i kontuzije 5%, 
  • Posekotine 5%, 
  • Tendinitis 5%, 
  • Potres mozga 3%,
  • Abrazija oguljotina 1%, 
  • Dehidracija 0,2%,

Literatura

1. McLaren PL. A Study of Injuries Sustained in Sport and Recreation in Ontario. A report prepared for the Ministry of Citizenship, Culture and Recreation, Government of Ontario, 1996.

The post Povrede u rekreativno-sportskim aktivnostima appeared first on Sport i Zdravlje.

U idealnom slučaju, svi naši mišići su uravnoteženih svojstava (snaga, tonus, elastičnost…) pružajući skeletu neophodni strukturalni balans. Medjutim, u praksi stvari često stoje drugačije: jedan mišić je previše jak ili previše slab u odnosu na svog funkcionalnog antagonistu. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da jedna situacija često olakšava nastanak i druge, tako da se one mogu pojaviti i zajedno, na primer u slučajevima prisustva hroničnog muskuloskeletnog bola.

Drugi veoma čest izvor mišićnog disbalansa je pogrešan metod vežbanja (najčešće samoinicijativno laičko formiranje treninga u teretani vodeći se samo željama, a ne i pravilima i merama opreza). Tipičan primer je intenzivno vežbanje mišića prednje-bočnog trbušnog zida, zapostavljajući pritom mišiće donjeg dela ledja. Umesto lepe muskulozne figure, ramena se pomeraju put napred i naniže, uz unutrašnju rotaciju i nastaje grudna hiperkifoza.

Pojedini sportovi i rekreativne aktivnosti, poput biciklizma, uključuju specifičan nefiziološki položaj trupa, što predstavlja povećani rizik za mišićni disbalans.

Dugotrajno prisutan mišićni disbalans može dovesti do strukturnog disbalansa, odnosno formiranja deformiteta. Medjutim, proces može da teče i obrnuto: na primer, u slučaju razvoja degenerativnih promena nekog zgloba, bezbolni opseg pokreta u tom zglobu se sužava, napuštajući idealne ravni pokreta i fiziološke pozicije u tom zglobu. Stoga neki mišići rade lakše, a drugima je poluga otežana pa vremenom postaju podložniji oštećenjima i nastaju bolni sindromi.

U treningu i terapiji, povećanje tonusa oslabljenog mišića ima prednost nad namernim oslabljivanjem prejakog mišića. Trebalo bi izbeći čestu grešku da se vežbanjem deluje na oba mišića koji su u disbalansu. Iz tog razloga, pravilna i dovoljno precizna dijagnostika koji mišić je izvor problema je ključni efekat uspeha.

The post Mišićni disbalans appeared first on Sport i Zdravlje.

Uobičajen način istezanja hamstring-a (slika 1) može da dovede do pogoršanja hroničnog bolnog sindroma donjeg dela ledja. Razlog za ovo je što se maksimum mekotivne tenzije u ovakvom položaju (dakle pri istezanju uz dorzifleksiju stopala, ispružena oba kolena i pretklon trupom) ostvaruje u zatkolenom predelu. Na taj način, ovakvo istezanje fokusira donji deo mišića hamstring-a, ali takodje značajno isteže ishijadični nerv.

Iritacija ishijadičnog nerva dovodi do refleksne kontrakcije mišića koje on inerviše, što je efekat suprotan onome koji želimo da ostvarimo. Da bismo povećali efikasnost i preciznost sile istezanja, preporučujemo bezbedniji način: postaviti poziciju prednje noge tako da je koleno je u fleksiji od oko 90 stepeni, odnosno da je prednja natkolenica vertikalna; oba stopala pasivno spuštena na podlogu. Potom postavimo trup u maksimalno izvodlijv pretklon, zadržavajući nepromenjen položaj nogu. Na taj način se istežu donji delovi hamstringa bez značajnog istezanja ishijadičnog nerva. (slika 2).

Iz ostvarene pozicije, fokus istezanja mišića zadnje lože se može premestiti na njihov srednji i gornji deo jednostavnim proklizavanjem zadnjom nogom put nazad ili pomeranjem karlice put nazad uz blagu fleksiju zgloba kolena stajne noge (slika 3).

Pri tome je bitno voditi računa o sledećim detaljima:

• sve vreme zadržavati maksimalno izvodljivi pretklon trupa,
• pošto dolazi do pasivnog ispružanja prednjeg kolena, treba održavati približno horizontalnu poziciju natkolenice a ispružanje izvoditi na račun rotacije potkolenice u odnosu na klupu
• oba stopala sve vreme pasivno zadržavati na podlozi odnosno klupi, u nepromenjenom položaju
• navedeno kretanje treba da se izvodi sporo i to do granice izdržljivog bola, gde tu završnu poziciju treba zadržati najmanje 30 a najviše 45-60 sekundi.

Kako da znate da li su Vaši hamstrinzi dovoljno fleksibilni? Test je jednostavan: potrebno je da stanete bosi na ravnu podlogu, spojenih stopala i opruženih kolena, i da kroz pretklon trupa pesnicama dotaknete pod.

Optimalna istegnutost naših hamstringa (zadnje lože) povezana je sa poboljšanjem sportskih performansi i prevencija povreda.

The post Kako istezati hamstring-e? appeared first on Sport i Zdravlje.

Prema mišljenju Harolda Frosta (1997), preduslov za nastanak osteoporoze je poremećaj receptora za mehaničko naprezanje u kostima – mehanostata, koji izmedju ostalog utiče i na proces mineralizacije kosti. 

Utvrdjeno je da se mehanostat može uspešno stimulisati i vibracionim stimulansom. Eksperimentalno su utvrdjena dva načina uticaja na koštanu gustinu vibracijama: 

• jedan je primenom visoke frekvencije i male amplitude koja stimuliše direktno kost (Rubin et al., 2002a, b; Ward et al., 2004; Rubin et al., 2004)
• drugi je indirektan, stimulacijom mišića vibracijama velike amplitude koji potom fiziološki stimulišu koštani sistem (Flieger et al., 1998; Verschueren et al., 2004; Rittweger & Felsenberg, 2004)

Kontrolisana i dozirana vibraciona terapija uz dodatak ostalih metoda treninga se značajno suprotstavlja osteoporozi.

Literatura

1. Frost HM. Defining osteopenias and osteoporoses: another view (with insights from a new paradigm). Bone 1997; 20:385-91.
2. Rubin C, Turner AS, Mallinckrodt C, Jerome C, McLeod K, Bain S. Mechanical strain, induced non-invasively in the high-frequency domain, is anabolic to cancellous bone, but not cortical bone. Bone 2002;30:445-52.
3. Rubin C, Turner AS, Muller R, Mittra E, McLeod K, Lin W, Qin YX. Quantity and quality of trabecular bone in the femur are enhanced by a strongly anabolic, noninvasive mechanical intervention. J Bone Miner Res 2002;17:349-57.
4. Ward k, Alsop C, Caulton J, Rubin C, Adams J, Mughal Z. Low magnitude mechanical loading is osteogenic in children with disabling conditions. J Bone Miner Res 2004;19:360-9.
5. Rubin C, Recker R, Cullen D, Ryaby J, McCabe J, McLeod K. Prevention of postmenopausal bone loss by a low-magnitude, high-frequency mechanical stimuli: a clinical trial assessing compliance, efficacy, and safety. J Bone Miner Res 2004;19:343-51.
6. Flieger J, Karachalios T, Khaldi L, Raptou P, Lyritis G. Mechanical stimulation in the form of vibration prevents postmenopausal bone loss in ovariectomized rats. Calcif Tissue Int 1998; 63:510-4. 
7. Verschueren SM, Roelants M, Delecluse C, Swinnen S, Vanderschueren D, Boonen S. Effect of 6-month whole body vibration training on hip density, muscle strength, and postural control in postmenopausal women: a randomized controlled pilot study. J Bone Miner Res 2004; 19: 352-9.
8. Rittweger J, Felsenberg D. Resistive vibration exercise prevents bone loss during 8 weeks of strict bed rest in healthy male subjects: Results from the Berlin Bed Rest (BBR) study. J Bone Miner Res 2004; 19(Suppl. 1):1145.

The post Koštana gustina II deo – vibracioni trening appeared first on Sport i Zdravlje.

Trenutno na tržištu postoji više od 10 različitih tipova kolenih ortoza i steznika. Odabir odgovarajuće ortoze bi trebalo da zavisi od dva glava faktora:

• Vrsta povrede
• Tip rekreativne ili sportske aktivnosti

Ortoze se generalno upotrebljavaju privremeno, ne preporučuju se kao dugotrajno rešenje jer dovode do slabljenja mišića oko kolena i otežavaju aktivnost i stabilnost kolena nakon njihovog skidanja. Prava pomoć na duže staze može se ostvariti dobro koncipiranim i doziranim vežbanjem.

Evo nekih karakteristika pojedinih tipova steznika:

Zatvoreni steznik za patelu

Ova ortoza se uglavnom koristi radi kontrolisanja otoka kolenog zgloba, i pogodna je za trčanje i brzo hodanje. Takodje, koristi se i kod slabo lokalizovanog bola u kolenu. Medjutim, ne preporučuje se kod svakodnevnih aktivnosti, niti kod onih sportskih kretnji koje uključuju čučanj ili penjanje na stepenice jer nema otvor za patelu, te stvara dodatni pritisak u patelofemoralnom zglobu pri fleksiji kolena većoj od 45 stepeni. Njegova prednost u odnosu na otvoreni tip steznika je u povoljnijoj mogućnosti klečećeg položaja, što je od značaja u pojedinim fizičkim aktivnostima i sportskim kretnjama. 

Otvoreni steznik za patelu

Otvoreni steznik ima širu upotrebu u odnosu na zatvoreni, osim što je povoljnija za svakodnevnu upotrebu, kao i za decentriranu čašicu ili nakon njenog iščašenja. Postavlja se tako da silikonski stabilizacioni prsten svojim unutrašnjim rubom potpuno obuhvati čašicu, a naročito je važno da spoljašnja ivica čašice dobro nalegne na taj rub.

Ortoza za koleno sa šarkama

Ovaj tip ortoze se obično prepisuje od strane ortopeda ili sportskih lekara, i to u slučajevima nakon operacija ligamenata kolena. Ovo je jedini tip ortoze koji se nosi pri svakom osloncu i hodu, dok se ortoza potpuno ne skine. Medjutim, treba imati na umu da primena ortoza sa metalnim delovima u većini sportskih aktivnosti nije dozvoljena.

Elastična stabilizaciona ortoza za koleno

Pogodan je za primenu u sportu jer nema metalnih delova, i najčešće se preporučuje u periodu nakon rehabilitacije, na početku situacionog treninga.

Steznik za ligament patele

Ortoza funkcioniše tako što predstavlja sekundarno uporište opterećenog ligamenta, rasterećujući silu na sve njegove delove. Najčešće se upotrebljava kod pojave bola na jednom od pripoja ligamenta patele pri trčanju ili skokovima.

The post Kako odabrati pravi steznik za koleno? appeared first on Sport i Zdravlje.

U aktivnostima koje zahtevaju visok nivo pokretljivosti i kontrole pokreta kukova i karličnog prstena, do izražaja dolaze medjusobno povezane miofascijalne strukture slikovito nazvane "sling" (eng. praćka; bandaž, traka, treger, kaiš), a u našoj literaturi često nazivane miokinetički lanci.

Stabilnost karličnog prstena

Krrsna kost i sakroilijačni zglobovi predstavljaju zadnji deo karličnog prstena, zglobljen sa kičmenim stubom. Stabilnost sakroilijačnih zglobova je od ključne važnosti za adekvatan prenos sila izmedju trupa i donjih ekstremiteta. Ništa manja nije ni njihova proprioceptivna uloga u kretanju i održanju balansa težišta tela.

Stabilnost sakroilijačnih zglobova se postiže pomoću dva mehanizma: pasivno kroz oblik i kongruenciju zglobnih površina, ojačanih snažnim višeslojnim ligamentima, i aktivno dejstvom mišićnih sila koje prilikom stajanja, hodanja, pokreta trupom i drugih položaja i pokreta povećavaju kompresiju u tim zglobovima, doprinoseći time njihovoj stabilnosti.

Kombinacija dva navedena mehanizma je takva da pasivna i aktivna komponenta moraju da budu u ravnoteži. Ukoliko postoji manji doprinos pasivne komponente (genetika, oboljenja, povrede), aktivna stabilnost to nadoknadjuje naglašenim angažovanjem miofascijalnih kinetičkih lanaca. (Liebenson, 2004; Snijders et al., 1993)

Opisana su tri kinetička lanca koji stabilizuju karlični pojas:

• Prednji kosi kinetički lanac (Anterior Oblique Sling)

Prednji kosi kinetički lanac uključuje pektoralni mišić, spoljašnji kosi trbušni mišić, naspramni unutrašnji kosi trbušni mišić, i poprečni trbušni mišić. Ovaj kinetički lanac svojom kontrakcijom komprimuje i stabilizuje čitav trbuh i karlični pojas, a naročito njegov prednji deo- pubičnu simfizu

• Zadnji kosi kinetički lanac (Posterior Oblique Sling)

Zadnji kosi kinetički lanac obuhvata latisimus dorsi i kontralateralne mišiće gluteus maksimus i biceps femoris. Ovaj kinetički lanac pruža dodatnu stabilnost dejstvom na sakrotuberalni ligament, i posledičnom kompresijom sakroilijačnih zglobova.

• Uzdužni kinetički lanac (Longitudinal Sling)

Uzdužni kinetički lanac čine multifidni mišići, duboki sloj torakolumbalne fascije i sakrotuberalni ligament putem duge glave biceps femorisa. Kontrakcija ovog kinetičkog lanca dovodi do prednje rotacije sakruma u odnosu na karlične kosti, zatežući sakroilijačne ligamente i "zaključavajući" sakroilijačni zglob. Tome doprinosi i povećanje tonusa torakolumbalne fascije.

Insuficijencija bilo kog od ovih kinetičkih lanaca može dovesti do lumbo-pelvične nestabilnosti i bolova. Ovo je naročito vidljivo kod trudnica i porodilja, kada su bol u zadnjem karličnog delu i sindrom disfunkcije simfize relativno česti. Ovaj problem se često javlja i kod sportskih aktivnosti visokog intenziteta, naročito kod hodanja, i pliometrijskog opterećenja. (O’Sullivan et al., 2002; Pool-Goudzwaard et al., 1998)

Literatura

1. Liebenson, C.The relationship of the sacroiliac joint, stabilization musculature, and lumbo-pelvic instability Journal of Bodywork and Movement Therapies (2004) 8, 43–45.
2. Snijders, C.J., Vleeming, A., Stoeckart, R.. Transfer of lumbosacral load to iliac bones and legs. Part I: biomechanics of self-bracing of the sacroiliac joints and its significance for treatment and exercise. Clinical Biomechanics 8, 285–294 (1993).
3. O’Sullivan, P.B., Beales, D.J., Beetham, J.A., Cripps, J., Graf, F., Lin, I.B., Tucker, B., Avery, A., 2002. Altered motor control strategies in subjects with sacroiliac joint pain during the active straight-leg-raise test. Spine 27, E1–E8.
4. Pool-Goudzwaard, A., Vleeming, A., Stoeckart, C., Snijders, C.J., Mens, M.A., 1998. Insufficient lumbopelvic stability: a clinical, anatomical and biomechanical approach to ‘‘a-specific’’ low back pain. Manual Therapy 3, 12–20.

The post “Sling” miofascijalni kompleksi appeared first on Sport i Zdravlje.

Kineziterapija je najčešće korišćeni vid rehabilitacije u Srbiji. Samo u beogradskim domovima zdravlja ovaj način lečenja koristi preko 50.000 ljudi godišnje. A prema podacima zdravstvene statistike, najčešća indikacija za primenu ovog načina lečenja je bol u donjem delu ledja. Dakle, vežbe usmerene na lečenje tegoba vezanih za lumbalni segment trupa su najviše rasprostranjeni vid kineziterapije, nakon akutnih povreda ili u sklopu lečenja kod hroničnih bolnih stanja tog regiona tela. Vežbanje lumbalnog segmenta se kroz odredjene standardizovane forme, osim toga sprovodi na više nivoa rekreacije (u sklopu različitih programa, poput fitnesa, pilatesa, joge, aerobika i drugo) ili trenažnog procesa (kondiciona priprema sportista, kao i veliki broj sportskih elemenata koji značajno uključuju naprezanja lumbalnog segmenta). Ponekad postoji potreba za specifičnim programom vežbanja usled specifičnosti patološkog stanja (na primer, kod diskus hernije izbegavaju se pokreti fleksije lumbalnog segmenta). Medjutim, kako su “vežbe za ledja” dobile danas rasprostranjenu formu?

Nema puno naučnih podataka o tome zašto se kineziterapijski protokoli koji se koriste za lumbalni segment sprovode na uobičajeni način, već je njihova primena zasnovana uglavnom na "kliničkom iskustvu" (McGill, 1997). Medjutim, postoje naučna istraživanja koja bacaju nešto drugačije svetlo. Navešćemo nekoliko rasprostranjenih primera.

Da li podizati teret iz čučnja uz ispravljena ledja?

Sigurno ste mnogo puta čuli ovaj savet. Medjutim, sugerisana pozicija lumbalnog segmenta ima svoju fiziološku cenu (Garg & Herrin, 1979). Da bi odgovorili na prethodno pitanje, neophodno je najpre objasniti način kako lumbalni segment reaguje na opterećenje u fiziološkim uslovima, odnosno opisati pojavu ko-kontrakcije.

U slučaju podizanja tereta pregibanjem trupa, mišići stabilizatori trupa dobijaju sve bolju biomehaničku poziciju za ko-kontrakciju, osim što u završnoj amplitudi fleksije primat stabilizacione sile preuzimaju ligamenti i intervetebralni diskusi (McGill & Kippers, 1994). Pored toga, pojedini ekstenzori kičmenog stuba (a naročito lumbalni deo m.longissimus thoracis i m.ilocostalis lumborum) dodatno sprečavaju i prednju translaciju lumbalnih pršljenova. Medjutim, ovaj efekat u blizini krajnje amplitude fleksije trupa značajno umanjuju pojedini intervertebralni ligamenti (Heylings, 1978), čime postaju i podložni povredama u tom opsegu pokreta. Takodje, pokazano je da puna lumbalna fleksija nosi povećani rizik od povrede anulus fibrosusa ili završne ploče tela pršljenova u njenom zadnjem delu, dovodeći do Schmorlovih hernija ili radijalnih diskus hernija, i zato je treba izbegavati.

Od pitanja kakva je pozicija kolena i trupa bitnije je koliko je težište tereta koji se podiže blizu težišta trupa. Takodje, pokazano je da pojava i težina povrede ne korelira sa opterećenjem, čak ni sa momentom sile koje opterećenje produkuje, već sa narušavanjem ko-kontrakcione stabilizacije susednih spinalnih segmenata. U tom smislu, sistem vežbanja stabilizatora kičmenog stuba dovodi do kalibracije bezbednog nivoa fleksije izmedju svaka dva susedna lumbalna pršljena, tako da podizanje tereta u poziciji pretklona trupa bez prekoračenja fleksionog limita ne dovodi do povrede.

Podizanje trupa sa savijenim kolenima?

Često se čuje instrukcija da se podizanje trupa iz ležećeg položaja izvodi sa prebigljenim kukovima i kolenima, uz objašnjenje da je time rasterećen iliopsoas. Naime, podaci dobijeni NMR snimanjem govore da se sa fleksijom zgloba kuka ne menja pravac rezultantne sile iliopsoasa, već se jedino njegova početna dužina skraćuje (Santaguida & McGill, 1995). Ali, pošto se  psoas pripaja na svim lumbalnim pršljenovima, aksijalno opterećenje se savijanjem kolena ne menja značajno: prosečne vrednosti kompresione sile su procenjene na 3230 N sa ispruženim nogama i 3410 sa savijenim kolenima i kukovima, a translacione sile 260 N i 300 N. Uzevši u obzir ovakve veličine sila, nije više pitanje da li su bezbednije vežbe podizanja trupa sa ili bez savijenih kolena i kukova, već da li su te vežbe uopšte bezbedne i preporučljive kod bolnih stanja ili nakon povreda.

Deklinacija karlice pri vežbanju?

Rutinski se preporučuje deklinacija (rotacija unazad) karlice, za šta nema dovoljno naučno potkrepljenih dokaza. Ovaj pokret dovodi do fleksije lumbalne kičme, i dodatno opterećuje zadnje ligamente i anulus fibrosus, a to je povezano sa povećanim rizikom od povredjivanja. (Adams & Dolan, 1995). Stoga se pri vežbanju preporučuje zadržavanje fiziološke lodroze kao neutralne pozicije kičmenog stuba.

Literatura

1. McGill SM. The biomechallics of low back injury: implications on current practice in industry and the clinic. JBiomech. 1997;30:465-475.
2. Garg A, Herrin G. Stoop or squat: a biomechanical and metabolic evaluation. American Institule of lndtustrial Engineering Transnctions 1979; 11:293-302.
3. McGill SM, Kippers V. Transfer of loads between lumbar tissues during the flexion-relaxation phenomenon. Spine 1994;19:2190
4. Heylings DJA. Supraspinous and interspinous ligaments of the human lumbar spine. J Anat. 1978;125:127-131.
5. Santaguida PL, McGill SM. The psoas major muscle: a three-dimensional geometric study. JBiomech. 1995;28:339-345
6. Adams MA, Dolan P. Recent advances in lumbar spine mechanics and their clinical significance. Clinical Biomechanics. 1995;10:3-19

The post “Vežbe za ledja” – dokazi i običaji I deo appeared first on Sport i Zdravlje.