"Koja fizička aktivnost je najbolja za moje dete?"

"Na koji sport preporučujete da dete krene?"

Ovo su tipična pitanja koja pokazuju da savremeni, urbani način života često za posledicu ima višak "slobodnog" vremena a manjak strukturirane fizičke aktivnosti kod dece. U osnovi, na ovakva pitanja postoji jednostavan odgovor- igra! Medjutim, i slobodna dečja igra može imati različite pozitivne i/ili negativne uticaje na psihofizički status deteta i modelirati njegov razvoj i sazrevanje. Ovo se naročito odnosi na muskuloskeletni sistem.

U našoj sredini, u mnogim slučajevima presudni aspekt za odluku šta će dete da trenira bude organizacioni (blizina i dostupnost ponudjenih sadržaja), finansijski (prihvatljiva cena) ili porodični (ponuda odgovarajuće aktivnosti i za roditelja u istom terminu). Ako se desi situacija da dete želi neku aktivnost koja zahteva veći angažman u tom pogledu, pred roditelje se nameće dilema šta učiniti.

U tom smislu, pri odlučivanju o tome postoje odredjene smernice koje je povoljno imati u vidu:

• Neophodno je da detetu ponudjena fizička aktivnost, rekreacija ili trening prija. Da bi se povećala šansa za to, osim stimulativnog uticaja roditeljskog ubedjivanja, dobro je i da detetova konstitucija bude za odabranu aktivnost odgovarajuća. Na primer, osobe sa hipermobilnom kostitucijom treba da pažljivo biraju sport ili rekreativne aktivnosti.
• Odredjene vrste aktivnosti mogu imati naglašeni pozitivan (stimulativni ili preventivni) uticaj na pravilan razvoj muskuloskeletnog sistema kod dece, i to na različite načine: preko karakteristika podloge (mekoća strunjača), vrste kretanja (trčanje, skakanje, prevrtanje), socijalnog kontakta (individualni, grupni ili timski sportovi), oblika i upotrebe rekvizita (lopta, sprave…), i drugo.
• Pojedine aktivnosti u većoj meri zavise od godišnjih doba (dvoranske ili aktivnosti na otvorenom), ili su više ili manje sezonskog karaktera.
• Početni uspeh ili razočaranje ne bi trebalo da bude presudno, za prve pozitivne efekte je najčešće potrebno više meseci redovnog upražnjavanja fizičke aktivnosti.

U svakom slučaju je korisno posavetovati se sa stručnjakom (trenerom, instruktorom, a u slučaju potrebe i sa lekarem) oko toga koja je aktivnost primerena, i kada je povoljno početi. U svrhu preciznijeg savetovanja na raspolaganju su i različiti motorički testovi koji mogu otkriti dotada neuočene fizičke karakteristike, preduslove uspešnog treniranja.

The post Izbor fizičke aktivnosti u dečjem uzrastu appeared first on Sport i Zdravlje.

Unutrašnji kosi i poprečni trbušni mišić štite ingvinalni kanal, kontinualno su aktivni pri stajanju, pojačano su aktivni pri povećanju intraabdominalnog pritiska. 

Transverzus abdominis ne učestvuje značajno u pokretima trupa. Medjutim, preko svog pripoja na torakolumbalnoj fasciji može doprineti antefleksiji lumbalnog dela kičmenog stuba, što je naročito bitno pri uspravljanju.

Funkcija iliopsoasa je uglavnom fleksija, uz blagu adukciju. On izvodi inklinaciju karlice, povećava lumbalnu lordozu. Kad je femur fiksiran, iliopsoas povlači lumbalnu kičmu unapred, flektira je  i rotira prema suprotnoj strani (rotacioni efekat je najveći na L3).

Lumbalni dorzalni ekstenzori ekscentričnom kontrakcijom kontrolišu lumbalnu fleksiju, ali praktično samo ukoliko je ta fleksija velikog obima ili toliko brza da aktivira refleks na istezanje.

Lumbalnu fleksiju više od spinalnih ligamenata limitiraju fasetni zglobovi (svojom apozicijom kroz pokret združene rotacije i prednje translacije) i intervertebralni diskusi. Vežbe sa brzom i ekstenzivnom lumbalnom fleksijom stoga nisu preporučljive jer stvaraju preterano opterećenje na zadnje spinalne strukture, dovodeći do hipermobilnosti i fasetne degeneracije. (Norris, 1993)

Literatura

1. Norris CM. Abdominal muscle training in sport. Br J Sp Med 1993;27(1):19-27.

The post Pokreti i pokretači trupa I deo appeared first on Sport i Zdravlje.

Učešće u sportsko-rekreativnim fizičkim aktivnostima predstavlja značajan doprinos parametrima javnog zdravlja, takodje i individualnog zdravstvenog stanja. Medjutim, mora se imati u vidu da su povrede, nažalost, prateći zadesni dogadjaji prisutni i u sportu i u rekreaciji dece i odraslih.

U retrospektivnom istraživanju sprovedenom u Kanadi (McLaren, 1996) na 3790 ispitanika starijih od 5 godina (51% muškog pola), dobijeni su sledeći rezultati:

• 322 osobe su zadobile ukupno 411 povredu takvu da je medicinska intervencija bila neophodna.
• Procenat povredjivanja zavisno od vrste aktivnosti: 
  • Košarka 15%, 
  • Fudbal 12%, 
  • Trčanje 11%, 
  • Vožnja bicikla 2%, 
  • Odbojka 7%, 
  • Skijanje 3%
• Tipovi povreda: 
  • Istegnuće ili ruptura ligamenata 31%, 
  • Istegnuće ili ruptura mišića 19%,
  • Fraktura 13%, 
  • Luksacija 7%, 
  • Modrice i kontuzije 5%, 
  • Posekotine 5%, 
  • Tendinitis 5%, 
  • Potres mozga 3%,
  • Abrazija oguljotina 1%, 
  • Dehidracija 0,2%,

Literatura

1. McLaren PL. A Study of Injuries Sustained in Sport and Recreation in Ontario. A report prepared for the Ministry of Citizenship, Culture and Recreation, Government of Ontario, 1996.

The post Povrede u rekreativno-sportskim aktivnostima appeared first on Sport i Zdravlje.

U idealnom slučaju, svi naši mišići su uravnoteženih svojstava (snaga, tonus, elastičnost…) pružajući skeletu neophodni strukturalni balans. Medjutim, u praksi stvari često stoje drugačije: jedan mišić je previše jak ili previše slab u odnosu na svog funkcionalnog antagonistu. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da jedna situacija često olakšava nastanak i druge, tako da se one mogu pojaviti i zajedno, na primer u slučajevima prisustva hroničnog muskuloskeletnog bola.

Drugi veoma čest izvor mišićnog disbalansa je pogrešan metod vežbanja (najčešće samoinicijativno laičko formiranje treninga u teretani vodeći se samo željama, a ne i pravilima i merama opreza). Tipičan primer je intenzivno vežbanje mišića prednje-bočnog trbušnog zida, zapostavljajući pritom mišiće donjeg dela ledja. Umesto lepe muskulozne figure, ramena se pomeraju put napred i naniže, uz unutrašnju rotaciju i nastaje grudna hiperkifoza.

Pojedini sportovi i rekreativne aktivnosti, poput biciklizma, uključuju specifičan nefiziološki položaj trupa, što predstavlja povećani rizik za mišićni disbalans.

Dugotrajno prisutan mišićni disbalans može dovesti do strukturnog disbalansa, odnosno formiranja deformiteta. Medjutim, proces može da teče i obrnuto: na primer, u slučaju razvoja degenerativnih promena nekog zgloba, bezbolni opseg pokreta u tom zglobu se sužava, napuštajući idealne ravni pokreta i fiziološke pozicije u tom zglobu. Stoga neki mišići rade lakše, a drugima je poluga otežana pa vremenom postaju podložniji oštećenjima i nastaju bolni sindromi.

U treningu i terapiji, povećanje tonusa oslabljenog mišića ima prednost nad namernim oslabljivanjem prejakog mišića. Trebalo bi izbeći čestu grešku da se vežbanjem deluje na oba mišića koji su u disbalansu. Iz tog razloga, pravilna i dovoljno precizna dijagnostika koji mišić je izvor problema je ključni efekat uspeha.

The post Mišićni disbalans appeared first on Sport i Zdravlje.

Uobičajen način istezanja hamstring-a (slika 1) može da dovede do pogoršanja hroničnog bolnog sindroma donjeg dela ledja. Razlog za ovo je što se maksimum mekotivne tenzije u ovakvom položaju (dakle pri istezanju uz dorzifleksiju stopala, ispružena oba kolena i pretklon trupom) ostvaruje u zatkolenom predelu. Na taj način, ovakvo istezanje fokusira donji deo mišića hamstring-a, ali takodje značajno isteže ishijadični nerv.

Iritacija ishijadičnog nerva dovodi do refleksne kontrakcije mišića koje on inerviše, što je efekat suprotan onome koji želimo da ostvarimo. Da bismo povećali efikasnost i preciznost sile istezanja, preporučujemo bezbedniji način: postaviti poziciju prednje noge tako da je koleno je u fleksiji od oko 90 stepeni, odnosno da je prednja natkolenica vertikalna; oba stopala pasivno spuštena na podlogu. Potom postavimo trup u maksimalno izvodlijv pretklon, zadržavajući nepromenjen položaj nogu. Na taj način se istežu donji delovi hamstringa bez značajnog istezanja ishijadičnog nerva. (slika 2).

Iz ostvarene pozicije, fokus istezanja mišića zadnje lože se može premestiti na njihov srednji i gornji deo jednostavnim proklizavanjem zadnjom nogom put nazad ili pomeranjem karlice put nazad uz blagu fleksiju zgloba kolena stajne noge (slika 3).

Pri tome je bitno voditi računa o sledećim detaljima:

• sve vreme zadržavati maksimalno izvodljivi pretklon trupa,
• pošto dolazi do pasivnog ispružanja prednjeg kolena, treba održavati približno horizontalnu poziciju natkolenice a ispružanje izvoditi na račun rotacije potkolenice u odnosu na klupu
• oba stopala sve vreme pasivno zadržavati na podlozi odnosno klupi, u nepromenjenom položaju
• navedeno kretanje treba da se izvodi sporo i to do granice izdržljivog bola, gde tu završnu poziciju treba zadržati najmanje 30 a najviše 45-60 sekundi.

Kako da znate da li su Vaši hamstrinzi dovoljno fleksibilni? Test je jednostavan: potrebno je da stanete bosi na ravnu podlogu, spojenih stopala i opruženih kolena, i da kroz pretklon trupa pesnicama dotaknete pod.

Optimalna istegnutost naših hamstringa (zadnje lože) povezana je sa poboljšanjem sportskih performansi i prevencija povreda.

The post Kako istezati hamstring-e? appeared first on Sport i Zdravlje.

Prema mišljenju Harolda Frosta (1997), preduslov za nastanak osteoporoze je poremećaj receptora za mehaničko naprezanje u kostima – mehanostata, koji izmedju ostalog utiče i na proces mineralizacije kosti. 

Utvrdjeno je da se mehanostat može uspešno stimulisati i vibracionim stimulansom. Eksperimentalno su utvrdjena dva načina uticaja na koštanu gustinu vibracijama: 

• jedan je primenom visoke frekvencije i male amplitude koja stimuliše direktno kost (Rubin et al., 2002a, b; Ward et al., 2004; Rubin et al., 2004)
• drugi je indirektan, stimulacijom mišića vibracijama velike amplitude koji potom fiziološki stimulišu koštani sistem (Flieger et al., 1998; Verschueren et al., 2004; Rittweger & Felsenberg, 2004)

Kontrolisana i dozirana vibraciona terapija uz dodatak ostalih metoda treninga se značajno suprotstavlja osteoporozi.

Literatura

1. Frost HM. Defining osteopenias and osteoporoses: another view (with insights from a new paradigm). Bone 1997; 20:385-91.
2. Rubin C, Turner AS, Mallinckrodt C, Jerome C, McLeod K, Bain S. Mechanical strain, induced non-invasively in the high-frequency domain, is anabolic to cancellous bone, but not cortical bone. Bone 2002;30:445-52.
3. Rubin C, Turner AS, Muller R, Mittra E, McLeod K, Lin W, Qin YX. Quantity and quality of trabecular bone in the femur are enhanced by a strongly anabolic, noninvasive mechanical intervention. J Bone Miner Res 2002;17:349-57.
4. Ward k, Alsop C, Caulton J, Rubin C, Adams J, Mughal Z. Low magnitude mechanical loading is osteogenic in children with disabling conditions. J Bone Miner Res 2004;19:360-9.
5. Rubin C, Recker R, Cullen D, Ryaby J, McCabe J, McLeod K. Prevention of postmenopausal bone loss by a low-magnitude, high-frequency mechanical stimuli: a clinical trial assessing compliance, efficacy, and safety. J Bone Miner Res 2004;19:343-51.
6. Flieger J, Karachalios T, Khaldi L, Raptou P, Lyritis G. Mechanical stimulation in the form of vibration prevents postmenopausal bone loss in ovariectomized rats. Calcif Tissue Int 1998; 63:510-4. 
7. Verschueren SM, Roelants M, Delecluse C, Swinnen S, Vanderschueren D, Boonen S. Effect of 6-month whole body vibration training on hip density, muscle strength, and postural control in postmenopausal women: a randomized controlled pilot study. J Bone Miner Res 2004; 19: 352-9.
8. Rittweger J, Felsenberg D. Resistive vibration exercise prevents bone loss during 8 weeks of strict bed rest in healthy male subjects: Results from the Berlin Bed Rest (BBR) study. J Bone Miner Res 2004; 19(Suppl. 1):1145.

The post Koštana gustina II deo – vibracioni trening appeared first on Sport i Zdravlje.

Trenutno na tržištu postoji više od 10 različitih tipova kolenih ortoza i steznika. Odabir odgovarajuće ortoze bi trebalo da zavisi od dva glava faktora:

• Vrsta povrede
• Tip rekreativne ili sportske aktivnosti

Ortoze se generalno upotrebljavaju privremeno, ne preporučuju se kao dugotrajno rešenje jer dovode do slabljenja mišića oko kolena i otežavaju aktivnost i stabilnost kolena nakon njihovog skidanja. Prava pomoć na duže staze može se ostvariti dobro koncipiranim i doziranim vežbanjem.

Evo nekih karakteristika pojedinih tipova steznika:

Zatvoreni steznik za patelu

Ova ortoza se uglavnom koristi radi kontrolisanja otoka kolenog zgloba, i pogodna je za trčanje i brzo hodanje. Takodje, koristi se i kod slabo lokalizovanog bola u kolenu. Medjutim, ne preporučuje se kod svakodnevnih aktivnosti, niti kod onih sportskih kretnji koje uključuju čučanj ili penjanje na stepenice jer nema otvor za patelu, te stvara dodatni pritisak u patelofemoralnom zglobu pri fleksiji kolena većoj od 45 stepeni. Njegova prednost u odnosu na otvoreni tip steznika je u povoljnijoj mogućnosti klečećeg položaja, što je od značaja u pojedinim fizičkim aktivnostima i sportskim kretnjama. 

Otvoreni steznik za patelu

Otvoreni steznik ima širu upotrebu u odnosu na zatvoreni, osim što je povoljnija za svakodnevnu upotrebu, kao i za decentriranu čašicu ili nakon njenog iščašenja. Postavlja se tako da silikonski stabilizacioni prsten svojim unutrašnjim rubom potpuno obuhvati čašicu, a naročito je važno da spoljašnja ivica čašice dobro nalegne na taj rub.

Ortoza za koleno sa šarkama

Ovaj tip ortoze se obično prepisuje od strane ortopeda ili sportskih lekara, i to u slučajevima nakon operacija ligamenata kolena. Ovo je jedini tip ortoze koji se nosi pri svakom osloncu i hodu, dok se ortoza potpuno ne skine. Medjutim, treba imati na umu da primena ortoza sa metalnim delovima u većini sportskih aktivnosti nije dozvoljena.

Elastična stabilizaciona ortoza za koleno

Pogodan je za primenu u sportu jer nema metalnih delova, i najčešće se preporučuje u periodu nakon rehabilitacije, na početku situacionog treninga.

Steznik za ligament patele

Ortoza funkcioniše tako što predstavlja sekundarno uporište opterećenog ligamenta, rasterećujući silu na sve njegove delove. Najčešće se upotrebljava kod pojave bola na jednom od pripoja ligamenta patele pri trčanju ili skokovima.

The post Kako odabrati pravi steznik za koleno? appeared first on Sport i Zdravlje.

Osobe sa skoliozom mogu i treba da učestvuju u rekreativnom vežbanju, uz napomenu da će odredjeni pokreti biti teže izvodljivi ili čak neizvodljivi, usled smanjene fleksibilnosti trupa ili loše mišićne kontrole. Na primer, pri trčanju se vidi izmenjen, asimetričan obrazac pokreta. Takodje, aerobno opterećenje kod vežbi izdržljivosti može nekada da bude problematično, ali je kod idiopatske skolioze ovo najčešće posledica nedovoljne utreniranosti, a ne limitiranog disajnog kapaciteta zbog poremećenog grudnog koša.

Ukoliko izbegavate sportsko-rekreativne aktivnosti zbog bojazni da će dovesti do pogoršanja skolioze, možete odahnuti: verovatnoća da se to desi je mala, jer je neophodno vežbati od 14-18 sati dnevno da bi se uočio značajan efekat. U slučaju da bezbolna fizička aktivnost koja je nekada bila bezbolna sada produkuje bol u ledjima, to je najčešće usled pogoršanja mišićnog disbalansa, te je potrebno modifikovati vrstu ili obim opterećenja.

Da li plivanje može smanjiti skoliotičnu krivinu? Uopšteni i paušalni savet za plivanje rutinski se daje svima sa bolnim ili deformisanim ledjima, sa idejom da je kičmeni stub pri plutanju na vodi manje aksijalno opterećen. Precizno govoreći, plivanje ima pozitivnih efekata na skoliozu- osim što generalno ojačava mišiće ledja, predstavlja i svojevrsnu vežbu disanja. Medjutim, plivanje ima simetričan uticaj na ledjnu i trbušnu muskulaturu, i to opterećenje je kod trenažnog ili takmičarskog plivanja veoma veliko, daleko iznad fiziološkog nivoa. Iz tog razloga, plivanje (slobodno, rekreativno ili trenažno-takmičarsko) generalno ne može dovesti do značajnog smanjenja ni bola ni deformiteta kičme.

Za razliku od trenažnog plivanja, korektivno plivanje (sistem vežbanja i opterećenja u vodi koje ima i elemente tehnike pojedinih stilova plivanja) može biti efikasno u terapiji skolioze. Naročito je povoljno ukoliko su to elementi sinhronizovanog plivanja, odnosno korektivno sinhronizovano plivanje.

The post Vežbanje i skolioza appeared first on Sport i Zdravlje.

Kad se neko požali na bol i trnjenje koje se iz krsnog predela spušta niz zadnju stranu noge, najčešće se pomisli na diskus herniju. Medjutim, pored tog i drugih mogućih uzroka iritacije ishijadičnog nerva (hronični tendinitis hamstringa, fibrozne adhezije u glutealnom predelu, i drugo) uzrok može biti i piriformni mišić. Stanje koje na taj način nastaje zove se Piriformis sindrom. On se često javlja kod sportista koji imaju veliko opterećenje pri izvodjenju abdukcije i spoljašnje rotacije zgloba kuka.

Razlog za pojavu piriformnog sindroma je činjenica da je ishijadični živac u bliskom odnosu sa piriformnim mišićem. On najčešće prolazi neposredno iza mišića, ali u oko 15% osoba nerv prolazi kroz sam mišić, i te osobe su naročito predisponirane za pojavu ishijalgije.

Sumnja na piriformis sindrom se pojačava ukoliko istezanje tog mišića značajno povećava bol. Istezanje se vrši na sledeći način: ležeći na ledjima, desna noga se savije u zglobovima kuka i kolena. Levom rukom se dohvati desno koleno i povuče u pravcu levog ramena. Tada se desnom rukom uhvati za petu i ona rotira upolje, čime se izazove unutrašnja rotacija desne potkolenice i natkolenice i potpuno isteže piriformni mišić. Drugi način je da se u stojećem položaju vrh stopala postavi na stolicu tako da se postigne ugao od 90 stepeni u zglobovima kuka i kolena. Potom se rukama uhvati koleno, i noga rotira put unuta ne napuštajući tačku oslonca prstiju stopala na stolici. Za postavljanje dijagnoze piriformis sindroma izvodi se i radiografija, NMR, kao i elektromioneurografijom.

Tretman je najpre u vidu vežbi istezanja, trajanja od 5 do 60 sekundi, više puta dnevno, uz ultrazvučnu masažu. Ukoliko problem i dalje perzistira, koriste se steroidne infiltracije, a kao poslednja opcija radi se operativno lečenje.

The post Piriformis sindrom i ishijalgija appeared first on Sport i Zdravlje.

Bol u donjem delu ledja je jedan od najčešćih bolnih sindroma, koje značajno i dugotrajno narušava sportske, ali i svakodnevne životne aktivnosti, i umanjuje radnu sposobnost. Kao jedan od prvih načina lečenja ovog sindroma, još krajem 19. veka promovisano je mirovanje ležanjem u krevetu, u jednom od nekoliko preporučenih položaja. Iako se ovo i dalje često u praksi koristi, savremena znanja o uzroku i lečenju su ovaj stav značajno izmenila.

Mirovanje je kao tretman uveo škotski hirurg Džon Hanter (1728-1793), u svom istraživanju rana i inflamacije. On je smatrao da je mirovanje neophodno za ozdravljenje inflamiranog i povredjenog dela tela. Ovo mišljenje je kasnije podržao engleski hirurg Džon Hilton (1804-1878), kroz seriju svojih predavanja na Kraljevskom hirurškom koledžu u Londonu, na temu "Mirovanje i bol", tvrdeći da je mirovanje prirodni način lečenja inflamacije nastale nakon povrede ili rane.

Njihov koncept je kasnije proširen i ostvario je ogroman uticaj na čitavu medicinu. Mirovanje kao vid lečenja je uvedeno u mnoga medicinska stanja i oboljenja. (Shenker & Ellis, 2007)

Kada je u pitanju bol u donjem delu ledja, mirovanje kao način lečenja je uvedeno u uverenju da je bol nastao kao posledica povrede, koja bi nelečena dovela do razvoja hroničnog bola. Verovalo se da bi pokreti ili fizička aktivnost tokom bolne faze doveli do povećanja bola što je tumačeno repetitivnim povredjivanjem, te su kao štetni bili zabranjivani. Kod oštećenog  intervertebralnog diskusa, mirovanje je uvedeno sa idejom da terapija ležanjem dovodi do smanjenja aksijalnog pritiska na diskus te će on da se nekako "vrati" u svoju normalnu poziciju. Iako nije bilo dovoljno naučnih dokaza, terapija ležanjem se održala i održava više od 200 godina. (Allan & Waddell, 1989)

Novi pristupi bolu u donjem delu ledja

Iako je još od samog početka bilo lekara koji su sumnjali u efikasnost i racionalnost ove terapije, tek se osamdesetih godina prošlog veka pojavljuju značajna istraživanja, i to najpre u cilju odredjivanja koliko ležanja je neophodno. Tako je na primer utvrdjeno da izmedju dva dana i sedam dana ležanja nema klinički značajne razlike u efektu lečenja. Zaključeno je da su dva dana ležanja neophodna ali i dovoljna. (Deyo et al., 1986)

Kasnija istraživanja su pokazala da ležanje bilo kog trajanja ne samo da ne doprinosi izlečenju, već ga često i odlaže (uz druge nepovoljne efekte po organizam, poput osteporoze, hipotrofije mišića, povećanja rizika ka dubokoj venskoj tromobozi, negativnih psiholoških efekata, i drugih). (Waddel, 1999)

Savremeno shvatanje bola u donjem delu ledja preporučuje ranu aktivaciju. Više studija ukazuje da zadržavanje normalnog nivoa aktivnosti uprkos simptomima ima isti ili bolji efekat od terapije ležanjem. Medicina zasnovana na dokazima od 2004. godine uključuje tvrdjenje da je kod akutne lumboishijalgije efekat primene ležanja na smanjenje bola i olakšanje svakodnevnih aktivnosti manje efikasan od zadržavanja normalne aktivnosti. (Hagen et al., 2004)

Kod hroničnog bola u donjem delu ledja, dokazano je da vežbanje poboljšava funkcionalni status, umanjuje bolne tegobe i smanjuje period narušene radne sposobnosti. (Lindstrom et al., 1992a,b)

Literatura

1. Shenker N, Ellis H. John Hilton (1805-78): anatomist and surgeon. J med biogr 2007;15(4):219–26. 
2. Allan DB, Waddell G. A historical perspective on low back pain and disability, Acta Orthopaedica 1989; 60(3):1-23.
3. Deyo RA, Diehl AK, Rosenthal M. How many days of bed rest for acute low back pain? New Eng J Med 1986; 315:1064-1070.
4. Waddell G. The Back Pain Revolution, Churchill Livingstone, New York. 1999.
5. Hagen KB, Hilde G, Jamtvedt G, Winnem M. Bed rest for acute low-back pain and sciatica. Cochrane Database of Systematic Reviews 2004, Issue 4. Art. No.: CD001254.
6. Lindstrom I, Ohlund C, Eek C, et al.Mobility, strength, and fitness after a graded activity program for patients with subacute low back pain: a randomized prospective clinical study with a behavioral therapy approach. Spine 1992; 17:641-652.
7. Lindstrom I, Ohlund C, Eek C, et al. The effect of graded activity on patients with subacute low back pain: a randomized prospective clinical study with an operant-conditioning behavorial approach. Physical Therapy 1992; 72:279-293.

The post Ležanje kod bola u ledjima? appeared first on Sport i Zdravlje.