CoreFitMax (korfitmaks) je metoda motoričkog testiranja baziran na algoritmu statističke analize 88 standardnih sportsko-ortopedskih znakova i trenažnih testova.

Rezultati CoreFitMax testiranja su: 

(1) procentualni odnos relativnog mirujućeg mišićnog tonusa preko 60 mišića važnih za čovekovo držanje, kretanje i sportske performanse; 

(2) procenat globalne koordinacije mišića, i

(3) proračun optimalne telesne težine i načina hoda. 

Testiranje se sprovodi bez senzora i bez posebne opreme, uz pomoć CFM softvera i uz jednostavne rekvizite koji se mogu naći u svakoj teretani ili fitnes centru. Uvežbanom treneru ili terapeutu potrebno je manje od 20 minuta da sprovedu CFM testiranje jedne osobe i odmah odštampaju rezultat.

Ukoliko se primeti značajan miofascijalni disbalans (najčešće kao posledica…

 …nezalečene povrede, ili posledica neodgovarajućeg ili nekontrolisanog vežbanja), na osnovu CFM rezultata softverski se generiše precizan individualizovani program proprioceptivno-baziranog vežbanja takav da postupno koriguje uočene disbalanse tokom nekoliko meseci. Broj parametara (rezultati CFM testa vežbača x relevantni parametri preko 500 standardnih kondicionih i fitnes vežbi i pokreta učitanih u softver)  koje softver obradi za izradu jednog mesečnog programa jedne osobe je preko 31000. Ovoliku preciznost može da ostvari jedino lični trener koji trenira samo jednog vežbača, što je znatno skuplje i vremenski zahtevnije od  kompjuterske izrade programa.

• Ostvarivanje terapijskih ciljeva trenažnim metodama, u cilju otklanjanja i prevencije hroničnih povreda.
• Progresija (redosled primene sve težih vežbi) vežbanja prati redosled razvoja motorne kontrole čoveka, i ostvaruje se na više načina: usložnjavanjem vežbi, povećanjem opterećenja, smanjenjem stabilnosti oslonca, korišćenjem zahtevnijih rekvizita, ili kombinacijom navedenog.
• Osnovno orudje u CoreFitMax vežbanju je kontinuirana promena položaja težišta tela, površine oslonca kao i ravni pokreta prilikom vežbanja.
• Periodizacija vežbanja je sastavljena prema savremenim načelima sportskog treninga.
• Program vežbanja se sastavlja uz pomoć računara, na osnovu seta motoričkih testova koji se ponavljanju jednom mesečno.
• Vežbe se sprovode uz individualnu stručnu asistenciju, prilagodjeno uzrastu, polu i konstituciji.

• kod prisustva lošeg držanja, slabe koordinacije pokreta ili konstitucionalne hipermobilnosti (labavi zglobovi)
• kao podrška aktivnostima svakodnevnog života, odnosno kao oblik individualnog fitnesa
• u sklopu bazičnih trenažnih aktivnosti u različitim sportovima (trčanje, plivanje, fudbal, košarka, tenis, džudo i još 8 sportova).

U sva tri slučaja vežbač se na osnovu testova svrstava u jedan od četiri nivoa vežbanja:

1. CFM Range (poboljšanje obima pokreta),
2. CFM Balance (poboljšanje kontrole stabilnosti zglobova),
3. CFM Control (poboljšanje kontrole pokreta), i
4. CFM Skill (poboljšanje kvaliteta pokretljivosti, tj. veštine pokreta)

The post CoreFitMax appeared first on Sport i Zdravlje.

Iako urodjena, generalizovana labavost zglobova se može značajno modifikovati adekvatnim fizičkim vežbanjem. Različiti su načini tog vežbanja- od individualnog, u svom domu, do organizovane i prepoznatljive rekreativne aktivnosti. U svakom slučaju, korisna je svaka aktivnost koja se sprovodi prema sledećim pravilima:

• Intenzitet treba da bude adekvatno doziran (bez stimulacije refleksa na istezanje);

• neophodno je vežbati kontinuirano, svakodnevno ili svakog drugog dana, zavisno od trenutne forme;

• obim pokreta trupom i udovima pri vežbanju treba da bude korigovan, tako da odgovara normalnom, prosečnom opsegu tih pokreta. Treba izbegavati dovodjenje zglobova u krajnje, bolne položaje;

• izbor i doziranje vežbi treba da bude usmeren na ciljano povećanje tonusa i funkcionalno skraćenje onih mišića koji stabilizuju hipermobilne zglobove;

• najpovoljniji rezultati se ostvaruju primenom proprioceptivnog treninga.

U dečjem uzrastu, od druge do sedme godine, u prusustvu generalizovane ligamentarne labavosti javlja se opasnost od nastanka razvojnog deformiteta zglobova kolena. U tom smislu preporučuje se stabilizacija skočnog zgloba individualno pravljenim čvrstima cipelicama posebnih karakteristika, takvih da nemaju funkciju korekcije deformiteta već njegove prevencije.

Generalizovana ligamentarna labavost je urodjena i značajna telesna karakteristika, čiji uticaj na lokomotorni sitem nije zanemarljiv. Ipak, ohrabruje činjenica da pravilno odabrana rekreativna fizička aktivnost, edukacija oko prevencije povreda i upotreba proprioceptivnih stimulatora u vidu spoljašnje mehaničke potpore zglovoba mogu pomoći u modifikovanju onoga sa čime smo rodjeni, te uz zadovoljstvo i radost vežbanja doprineti i smanjenju rizika od povreda.

The post Vežbanje i hipermobilnost appeared first on Sport i Zdravlje.

Sa zdravstvene strane, najčešća posledica generalizovane hipermobilnosti je bol, koji se obično javlja nakon težeg fizičkog opterećenja, uzrokovan većim opterećenjem mišića u cilju stabilizovanja labavih zglobova. Dakle, bol se razvija u mišićima oko zglobova, uprkos osećaju da dolazi iz samog zgloba. Pored toga, postoji i mogućnost pojave povećane količine zglobne tečnosti u zglobovima, praćene osećajem napetosti i pritiska.

Ukoliko je hipermobilnost zglobova uzrokovana genetski determinisanim varijacijama u kolagenu i drugim srodnim proteinima, očekuju se i druge posledice: češća je pojava ravnih stopala, veći je rizik za poremećaj kičmenog stuba (spondilolistezu), kao i za nastanak proširenih vena ili trbušnih hernija. Sve su to znaci izmenjenih biomehaničkih karakteristika vezivnog tkiva.

Treba napomenuti da ovo nije dokaz bolesti, već samo mogući znak rizika. Hipermobilni zglobovi, naročito u uslovima povećanih fizičkih opterećenja u sklopu rekreativnih ili sportskih aktivnosti, nose povećani rizik od povredjivanja. U studiji objavljenoj u British Journal of Sports Medicine (Smith et al., 2005) pokazana je značajna povezanost Beightonovog skora sa prisustvom povreda zglobova, i to najčešće skočnog zgloba, kolena i zglovoba na prstima.

Nekada je i korisno

Generalizovana ligamentarna labavost je svakako značajan zdravstveni parametar, ali nije nužno znak nekog poremećaja. Ona se može povećati treningom (pojedini sportovi, poput gimnastike, imaju naglašene zahteve u pogledu velikog obima pokreta u zglobovima) ili odgovarajućim telesnim aktivnostima- upražnjavanje joge, na primer, stimuliše relaksaciju mišiča i čini zglobove čitavog tela pokretljivijim.

U procesu izbora rekreativne ili sportske aktivnosti, povećana zglobna labavost može da igra presudnu ulogu- povoljno je odabrati one aktivnosti u kojima ta karakteristika ne povećava rizik od povreda, već predstavlja komparativnu prednost.

Literatura

1. R Smith, A K Damodaran, S Swaminathan, R Campbell, L Barnsley. Hypermobility and sports injuries in junior netball player. British Journal of Sports Medicine. 2005; 39: 628-631

The post Da li je hipermobilnost korisna ili štetna? appeared first on Sport i Zdravlje.

Hipermobilnost

Varijacije medju ljudskim konstitucijama otežavaju mogućnost kvantifikacije hipermobilnosti. Već dugi niz godina u upotrebi je Bejtonova bodovna skala, gde se procenjuje i boduje pojedinačna fleksibilnost na ukupno devet segmenata tela (lumbalni deo kičmenog stuba, palčevi, mali prsti na šaci, laktovi, kolena). Većina ljudi ima jedan do dva fleksibilna regiona, a svega oko 0,5% ima generalizovanu labavost više od četiri zgloba. Tom kriterijumu se dodaje prisustvo bolova u zglobovima (pod uslovom da je hipermobilnost uzrok bolnim tegobama), rastegljivost kože, telesna konstitucija u vidu visokog rasta i tankih udova sa izraženo dugačkim prstima, proširene vene, prisustvo trbušnih kila ili epizoda iščašenja zglobova.

The post Kako se hipermobilnost meri? appeared first on Sport i Zdravlje.

Refentni bol je pojava neprijatne senzacije na delu tela koje je odvojeno, odnosno udaljeno od uzroka te senzacije. Na primer, ukoliko je senzitivni nerv iritiran na kraju svog puta, bol se interpretira kao da dolazi iz područja koje taj nerv senzitivno inerviše.

Manuelna terapija (ponovo) preuzima glavnu poziciju u modernoj fizioterapiji kada je u pitanju referentni bol usled kontraktura zglobova, pored standardno upotrebljavanih aparaturnih modaliteta (ultrazvučna, kratkotalasna i TENS terapija).

Medju najčešćim modalitetima primene manuelne terapije kod referentnog bola su manipulacija i mobilizacija. Na taj način se održava elastičnost, mobilnost i tenzilna snaga paraartikularnih mekih tkiva. Takodje, time se stimulišu mehanoreceptori u tim i okolnim tkivima, smanjujući na taj način prenos bolnih nadražaja odnosno delujući analgetski (Kisner & Colby, 2002).

Postoji više raširenih koncepata, ili tehnika, spinalne mobilizacije.

Maitland koncept

Mejtlandov koncept (Maitland, 1986) podrazumeva primenu pasivnih i pomoćnih oscilatornih pokreta u zglobovima kičmenog stuba, u cilju savladavanja ukočenosti i bolova mehaničke prirode. Cilj je uspostavljanje pokreta rotacije, klizanja i kotrljanja zglobnih površina, koje su gradirane prema amplitudi pokreta. Prema Mejtlandovom konceptu, bolni odgovor se "gotovo uvek može sresti pre u nefiziološkom pokretu nego u fiziološkom pokretu".

• Gradus 1 su pokreti male amplitude koji se izvode ispod nivoa otpora tkiva, i koriste se za veoma bolna stanja. Pošto ova amplituda pokreta ne proizvodi tenziju kolagenih vlakana u mekim tkivima, izoluje se efekat na nervne strukture (Threlkeld, 1992).

• Gradus 2 su pokreti veće amplitude, i dalje ispod nivoa otpora tkiva. Koriste se u situacijama kada bol ne dovodi do ograničenja pokreta, ali postoji bol na palpaciju.

• Gradus 3 su pokreti velike amplitude koji dostižu limit otpora tkiva, i koriste se za poboljšanje obima pokreta.

• Gradus 4 su pokreti veoma velike amplitude, koji se koriste kod blagih hroničnih bolova.

• Gradus 5 su potisci i trzaji velike brzine, koji se koriste u manipulaciji.

Mejtlandova tehnika se primenjuje duž sagitalne ili frontalne ose, bez obzira na ugao pod kojim stoje zglobne površine u odnosu na osovinu trupa. Kod perifernih zglobova, uglavnom se primenjuje u pravcu u kom se reprodukuje bol ili kontraktura.

Mulligan koncept

Maligenov koncept primenjuje fiziološki pokret, u cilju restituisanja korektne pokretljivosti bez prisustva bola. Ovaj koncept se koristi najčešće kod hroničnih stanja, i to onih koja dominantno prati ograničenje pokreta, ali pritom nisu veoma bolna.

Maligen preporučuje pun fiziološki obim pokreta, uključujući i savladavanje otpora pasivnom asistencijom fizioterapeuta u smislu klizajućih pokreta, izvedenih u pravcu tangente u tački u kojoj je aktivni rotacioni pokret bolom limitiran. Na taj način se restituiše zglobna "motorna memorija", odnosno koriguje proprioceptivni fidbek zgloba u pokretu.

Vrsta pokreta:

• NAGS (Natural Apophyseal accessory Glides- prirodno dodatno klizanje apofiza), pasivni pokret vratnog dela kičmenog stuba.

• SNAGS (Sustained Natural Apophyseal accessory Glides- potpomognuto prirodno dodatno klizanje apofiza), asistirani pokreti klizanja zadržavajući istu ravan pokreta.

• MWM (Mobilisations With Movement) se koriste kod perifernih zglobova. Smatra se da tangencijalni klizajući pokreti dovode do obezboljenja. (Kaltenborn, 1989; Exelby 1995 i 2002)

Maligenova tehnika se, za razliku od Mejtlandove, primenjuje duž ravni u kojoj stoje zglobne fasete ciljanih zigapofizealnih zglobova (malih artikulacija kičmenih pršljenova).

Literatura

1. Kisner C, Colby LA. Therapeutic exercise: Foundations and techniques (5th ed.). F.A. Davis, Philadelphia 2007.
2. Maitland GD. Vertebral Manipulation. 5th ed. Butterworth & Co Ltd, London 1986.
3. Threlkeld AJ. The effects of manual therapy on connective tissue. Phys Ther. 1992; 72:893-902.
4. Kaltenborn FM, Evjenth 0. Manual Mobilization of the Extremity Joints: Basic Examination and Treatment Techniques. 4th ed.Olaf Norlis Bokhandel Universitatsgaten, Oslo 1989.
5. Exelby L. Peripheral mobilisations with movement. Manual Therapy 1996; 1(3):118-26.
6. Exelby L. The Mulligan concept: Its application in the management of spinal conditions. Manual Therapy 2002; 7(2):64–70.

The post Manuelna terapija – mobilizacija appeared first on Sport i Zdravlje.

Svako kretanje, pa i pokreti čovekovog tela, izazvani su dejstvom neke sile. Postoje unutrašnji (na primer, kontrakcije mišića ili elastičnost mekih tkiva) i spoljašnji izvori sila (na primer,  sila gravitacije ili sila kojom dejstvuje neki drugi objekat ili osoba u fizičkom kontaktu sa telom). U praksi, na sve segmente našeg tela neprestano deluje više sila čije se karakteristike (pravac, smer, intenzitet) stalno menjaju. Kroz interakciju svih tih sila nastaje rezultantna sila, koja dovodi do pokreta u našim zglobovima, odnosno kretanja delova tela jednog u odnosu na drugi, kao i kretanja tela u odnosu na okolinu.

Ukoliko je neki pokret praćen značajnim angažovanjem mišića, anatomski lociranih tako da imaju povoljan ugao dejstva na pokret, mi takve pokrete nazivano aktivnim a pomenute mišiće nazivamo agonistima ili antagonistima, zavisno od odnosa smera njihove sile i smera pokreta (kod agonista sila i pokret imaju isti smer, a kod antagonista suprotan smer). Pored tih pojmova, često se pominje i pojam sinergista (mišića koji odredjeni pokret potpomažu), medjutim razvoj neurofiziologije, kao i pojava prezicnih mernih instrumenata sposobnih da u realnom vremenu objektivno procene svaki segment motorne kontrole, baca nešto drugačije svetlo na ovu problematiku. Danas se umesto sinergije sve više insistira na konceptu stabilizacione ko-kontrakcije. O čemu se tu radi?

Pojam ko-kontrakcije je najlakše objasniti na primeru lumbalnog segmenta kičmenog stuba. Svaki aktivni pokret u zglobovima lumbalnog segmenta kičme u bilo kom pravcu je, uz kontrakciju agonista, praćen i aktivacijom drugih lumbalnih mišića. Te aktivacije se označavaju kao ko-kontrakcije jer ne proizvode “povoljan” momenat sile, odnosno takav koji je u skladu sa pravcem izvodjenja aktivnog pokreta. One, medjutim, doprinose boljoj preraspodeli kompresione sile koja aktivni pokret obavezno prati. Ko-kontrakcije lumbalnih mišića dakle imaju ulogu stabilizacije lumbalnog segmenta (Cholewicki & McGill, 1996).

Zbog čega su ko-kontrakcije značajne?

Kičmeni stub lišen mišićne stabilizacije, odnosno sistem sastavljen samo od pršljenova i ligamenata, deformiše se već pri minimalnoj aksijalnoj sili od oko 20 N. Ko-kontrakcioni tonus mišića stabilizatora kičmenog stuba mu daje znatno veću nosivost (Lucas & Bresler, 1961). Na primer, pokazano je da pri stajanju u prirodnom stojećem stavu bez dodatnog tereta, ko-kontrakcija mišića prednjeg trbušnog zida od samo 3% od maksimalno moguće voljne kontrakcije pruža dovoljnu stabilizaciju lumbalnom segmentu, dok se ovaj iznos duplira u slučaju da postoji prethodna povreda intersegmentalnog vezivnog tkiva (kapsula i ligamenata) (Cholewicki et al., 1997).

Pojedini intersegmentalni mišići (na primer mm. rotatores i mm. intertransversarii) imaju 4-7 puta više mišićnih vretena (specijalnih vrsta mišićnih vlakana specijalizovanih za regulaciju tonusa mišića) u odnosu na multifidne mišiće (mm.multifidi). Smatra se da njihova uloga i nije produkcija motorne sile, već služe kao senzori položaja i pokreta pršljenova u sistemu motorne kontrole (Nitz & Peck, 1986).

Literatura

1. Cholewicki J, McGill SM. Mechanical stability of the in vivo lumbar spine: implications for injury and chronic low back pain. Clinical Biomechanics. 1996;11:1-15.
2. Lucas D, Bresler B. Stability of the Ligamentous Spine. San Francisco. Calif: Biomechanics Laboratory. University of California, San Francisco; 1961. Technical Report No. 40
3. Cholewicki J, Panjabi MM, Khachatryan A. Stabilizing function of trunk flexor-extensor muscles around a neutral spine posture. Spine. 1997;22:2207-2212.
4. Nitz AJ, Peck D. Conrparison of muscle spindle concentrations in large and small human epaxial muscles acting in parallel combinations. Am Surg. 1986;62:273-277.

The post Šta su ko-kontrakcije? appeared first on Sport i Zdravlje.

Učešće u sportsko-rekreativnim fizičkim aktivnostima predstavlja značajan doprinos parametrima javnog zdravlja, takodje i individualnog zdravstvenog stanja. Medjutim, mora se imati u vidu da su povrede, nažalost, prateći zadesni dogadjaji prisutni i u sportu i u rekreaciji dece i odraslih.

U retrospektivnom istraživanju sprovedenom u Kanadi (McLaren, 1996) na 3790 ispitanika starijih od 5 godina (51% muškog pola), dobijeni su sledeći rezultati:

• 322 osobe su zadobile ukupno 411 povredu takvu da je medicinska intervencija bila neophodna.
• Procenat povredjivanja zavisno od vrste aktivnosti: 
  • Košarka 15%, 
  • Fudbal 12%, 
  • Trčanje 11%, 
  • Vožnja bicikla 2%, 
  • Odbojka 7%, 
  • Skijanje 3%
• Tipovi povreda: 
  • Istegnuće ili ruptura ligamenata 31%, 
  • Istegnuće ili ruptura mišića 19%,
  • Fraktura 13%, 
  • Luksacija 7%, 
  • Modrice i kontuzije 5%, 
  • Posekotine 5%, 
  • Tendinitis 5%, 
  • Potres mozga 3%,
  • Abrazija oguljotina 1%, 
  • Dehidracija 0,2%,

Literatura

1. McLaren PL. A Study of Injuries Sustained in Sport and Recreation in Ontario. A report prepared for the Ministry of Citizenship, Culture and Recreation, Government of Ontario, 1996.

The post Povrede u rekreativno-sportskim aktivnostima appeared first on Sport i Zdravlje.

U fizioterapijskim centrima se, izmedju ostalog, nalaze i aparati namenjeni rasterećenju kičmenog stuba kontrolisanom, kontinuiranom ili promenljivom trakcijom u ležećem položaju. To su trakcioni aparati, i mada izgledaju poput srednjevekovnih inkvizicionih sprava, ustvari predstavljaju veoma blagu formu tretmana, za pojedina bolna stanja čak prilično efikasnu. (Young et al., 2009)

Pomoću posebnih traka i omči aparat aplikuje silu u unapred zadatom režimu i pod kontrolom fizioterapeuta. Uzdužnim istezanjem kičmenog stuba smanjuje se pritisak u intervertebralnim diskusima, i povećava prečnik intervetebralnih otvora kroz koje izlaze kičmeni nervi. Stoga je ova vrsta terapije pogodna za bolna stanja praćena preteranim pritiskom fibroznog dela intervertebralnih diskusa, prolapsom diskusa kao i uklještenjima kičmenih nerava.

Suprotno očekivanom rezultatu, terapija pasivnim aksijalnim istezanjem se nije pokazala efikasnom kod vratne spondiloze, bar ne u odnosu na manuelne tehnike. Razloge treba tražiti u tome što se ose oko kojih se vratni pršljenovi medjusobno kreću znatno razlikuju od ose duže koje se trakcija izvodi, kao i u tome što trakcija nije efikasna u prisustvu spazma vratnih mišića, čestog pratioca spondiloze.

I u situacijama gde pokazuje efekat, trakcija nije metod koji pruža dugotrajno olakšanje. Ona se stoga koristi kao jedna od uvodnih metoda, naročito u prisustvu uklještenja kičmenih nerava. Korigovanje posture tela, motoričkih obrazaca položaja i pokreta i tonusa mišića core-a i dalje ostaju primarni načini ostvarivanja dugotrajnih rezultata u tretmanu hroničnog bola u donjem delu ledja.

Literatura

1. Young I A, Michener L A, Cleland J A, Aguilera A J and Synder A R. Manual therapy, exercise and traction for patients with cervical radiculopathy: A Randomised clinical trial. Physical Therapy 2009:89;632.

The post Terapija trakcijom trupa appeared first on Sport i Zdravlje.

Šta je manuelna manipulacija?

Manuelna manipulacija u fizioterapijskoj terminologiji označava odredjene ručne tehnike koje se primenjuju na zglobove, najčešće na zglobove kičmenog stuba, i koje obično uključuju i brza potiskivanja nakon kojih se često oseti "klik" ili "pop", što je praćeno smanjenjem prisutnog bola. Negde se pod nazivom "manipulacija" podrazumevaju i druge, srodne ručne terapijske tehnike, poput masaže dubokih tkiva, mobilizacije, trakcije, rolfinga i tehnike oslobadjanja ključnih tačaka.

Učinak manipulacije

Zvučni fenomeni (koje pacijent oseti i kao vibraciju i kao zvuk) potiču od naglog pada pritiska unutar sinovijalnih zglobova, praćenih preraspodelom fluida u njoj. Empirijski je ustanovljeno da se nakon manipulacije odredjenog zgloba smanjuje spazam okolnih mišića, time i bol. Ovaj učinak se može registrovati odmah, a puni efekat nastupa nakon više sati. Manuelna manipulacija na zglobovima kičmenog stuba postiže najbolje efekte kod neradikularnih bolova i u odsustvu senzomotornih perifernih ispada. Medjutim, dugoročni efekti manipulacije su slabi, tako da se ona primenjuje po potrebi, i ponavlja nakon nekoliko nedelja ili meseci.

Kontraindikacije i mere opreza

Pošto je relativno agresivnija od masaže i sličnih manuelnih tehnika, neophodno je voditi računa o stanju zgloba.

Kontraindikacije manipulacije uključuju sledeća stanja na ciljanim segmentima tela:

• Prelom kičmenog pršljena,
• Spondilolisteza,
• SCIWORA (Schneiderov) sindrom (mekotkivna povreda vratne kičme bez radioloških abnormalnosti)
• Stanja koja oslabljuju ligamente (reumatoidni artritis, neoplazme zglobova)
• Hronična nestabilnost kičmenog stuba
• Poremećaj vertebralnog krvotoka (varijacije oblika vratnih pršljenova poput canalis a. vertebralis, ateroskleroza vertebralnih arterija)

Manuelna manipulacija se može primeniti kod dokazanog prolapsa intervertebralnog diskusa, ili kod priklještenja nerava bilo koje etiologije, ali uz posebne mere opreza.

The post Manuelna manipulacija appeared first on Sport i Zdravlje.

Miofascijalni tretman (miofascijalno oslobadjanje) je vrsta manuelne terapije koja se koristi da otkloni bol i opusti mišiće i druga meka tkiva.

Kod zdrave osobe fascije (čvrste vezivne pregrade) su uglavnom mekane i opuštene, i mogu se nesmetano pomerati. Medjutim, u slučaju traume ili inflamacije fascije postaju krute i teško pokretne. Sporim i dubokim pokretima i pritiskom, miofascijlani tretman vraća vezivnim tkivima njihove fiziološke karakteristike. On se efikasno koristi kod bola u donjem delu ledja, cervikogene glavobolje, ukočenja vrata kao i kontuzionih sportskih povreda.

The post Miofascijalni tretman appeared first on Sport i Zdravlje.