Postoje brojni naučni radovi o uticaju položaja i pokreta u zglobu kuka na modifikaciju razvojnog poremećaja kuka. U tom smislu, za sve bebe kod kojih se usled luksacije ili subluksacije već ne leče na druge načine, primenjuje se preventivno široko povijanje i to: dovoljno široko (dve uzdužno postavljene široke tetra pelene i preko njih švedska pelena) i dovoljno dugo (što duže i dokle god ne značajno remeti oslonac i hod, dakle najmanje do kraja osmog meseca). (Banta & Scrutton, 2003; Woolacott at al, 2005)

Cilj ove prevencije je da se čak i suptilna, minimalna displazija umanji ili otkloni, odlažući eventualnu ugradnju proteze zgloba kuka u starosti. Prisustvo velikog broja različitih uzročnih faktora RPK svakako otežava merenje pozitivnog učinka pojedinačnih terapijskih mera, ali svako poboljšanje, makar i minimalno, može doneti odlaganje u usporavanje habanja zgloba kuka tokom čitavog života. (Gupte, 2000; Elbourne et al, 2002; Dunn et al, 1985; Falliner et al, 1999)

Da li je dovoljno povijati dete Pampers pelenom?

Pampers pelene ne doprinose raširenoj poziciji nogu, tako da se mogu koristiti uz široki povoj, ali ne i umesto njega.

Da li široki povoj dovodi do pregrevanja deteta?

Nepromočiva Pampers pelena, a naročito nakon upijanja tople mokraće, podseća na termofor. Pamučne pelene u toj situaciji minimalno otežavaju hladjenje karličnog predela (koji predstavlja relativno mali deo bebine površine tela). Umesto odbacivanja širokog povijanja, pravi potez je pravovremena zamena natopljene Pampers pelene, kao i izbor adekvatne odeće koja omogućava odgovarajuću razmenu toplote preko (značajno velike) površine trupa i nogu.

Da li široki povoj ima ikakvih loših efekata?

Jedine teškoće koje široko povijanje donosi su vezane za pranje veće količine veša (gde se obavezno zapetljaju dugačke trake švedskih pelena). Ukoliko se postavi pravilno, široko povijanje omogućava značajne spontane pokrete bebinih kukova. Pri svakom povijanju, beba uz roditeljsku pomoć treba da izvede nekoliko ponavljanja aktivnih i pasivnih vežbi za zglobove kukova.

Do kada treba nositi široki povoj?

Pošto mu je dejstvo usmereno na poboljšanje razvoja zgloba kuka, a to je dugotrajan proces, široki povoj treba koristiti sve dok njegovo prisustvo ne počne da smeta. Smatra se da on otežava proces sužavanja širokog oslonca pri hodu deteta (naime, deca najpre hodaju sa široko postavljenim nogama, a kad se osete sigurnim u pogledu održavanja ravnoteže, sužavaju oslonac u cilju lakšeg i bržeg kretanja), znači ne pre drugog meseca hoda. To znači da je kod najvećeg broja dece široki povoj povoljno koristiti najmanje tokom prvih 8 meseci.

Da li je široko povijanje garancija da će kukovi biti sasvim zdravi?

Široko povijanje je značajno povećanje šanse za pravilan razvoj zgloba kuka. Medjutim, postoje i druge bolesti i deformiteti koji mogu oštetiti zglob kuka u kasnijem periodu, i za koje postoje izvesni načini prevencije.

Literatura

1. Banta J, David Scrutton D: Hip disorders in childhood. Cambridge University Press, 2003, p. 54.
2. Woolacott N, Puhan M, Steurer J, Kleijnen J: Ultrasonography in screening for developmental dysplasia of the hip in newborns: systematic review. BMJ 2005; 330 : 1413.
3. Gupte S.: Recent Advances in Pediatrics: Neonatology 2 (5). Jaypee Brothers Publishers. 2000, p. 349.
4. Elbourne D, Dezateux C, Arthur R, Clarke NM, Gray A, King A, et al.Ultrasonography in the diagnosis and management of developmental hip dysplasia (UK hip trial): clinical and economic results of a multicentre randomised controlled trial. Lancet 2002; 360:2009–17.
5. Dunn M, Evans E, Thearle J, Griffiths D, Witherow J. Congenital dislocation of the hip: early and late diagnosis and management compared. Arch Disease Childhood 1985;60: 407–14.
6. Falliner A, Hahne HJ, Hassenpflug J. Sonographic hip screening and early management of developmental dysplasia of the hip. J Pediatr Orthop B 1999;8(2):112-7.

The post Kako povijati bebu II deo – preventiva appeared first on Sport i Zdravlje.

Jedna od prvih nepoznanica mladih roditelja je problem povijanja bebe. U masi različitih informacija pristiglih sa više strana, često je teško formirati kriterijum na osnovu kojeg treba odabrati relevantne, prave savete, i na pravi način ih odvojiti od paušalnih nagadjanja, modernih trendova ili arhaičnih običaja. Evo nekih naučno zasnovanih stavova koji u tome mogu pomoći:

U našoj sredini se više decenija sprovode sistematski ultrazvučni pregledi u cilju ranog otkrivanja razvojnog poremećaja kuka (RPK). To je podmuklo oboljenje nepoznatog uzroka, ali se zna da na njegovu pojavu utiče kombinacija više faktora: genetska predispozicija, nepovoljni položaji fetusa u trudnoći, smanjena količina amnionske tečnosti, hipermobilnost zgloba kuka, i način povijanja bebe. (Mahan & Kasser, 2008; Avery et al, 1999; Chan et al, 1997; Fanaroff & Martin, 2002, Shipman et al, 2006)

Kod RPK je prisutna displazija acetabuluma (zglobne čašice kuka) – pojava da je on nedovoljne dubine, prevelike strmine ili neodgovarajuće usmerenosti). Brzina razvoja i intenzitet poremećaja znatno variraju, što za posledicu ima različite kliničke slike u različitom uzrastu. Što je brzina razvoja poremećaja manja, to su klinički simptomi blaži i kasnije nastaju, a potreba za ultrazvučnom (kasnije i radiografskom) dijagnostikom je veća. Iz tog razloga se rade periodični kontrolni ultrazvučni pregledi.

• Ukoliko poremećaj nastane rano i napreduje brzo, manifestuje se iščašenjem (luksacijom) zgloba kuka prisutnim na rodjenju (te se pored obaveznog kliničkog pregleda što ranije radi i prvi ultrazvučni pregled kukova, kako bi se neoperativno lečenje što ranije primenilo).
• Blaže izražen poremećaj se na prvom ili kontrolnim UZ pregledima vidi kao subluksacija zgloba.
• Još blaže izražena forma displazije se dijagnostikuje znatno kasnije, u odraslom dobu.

Težina oboljenja je u obrnutoj srazmeri sa učestalošću javljanja: išćašenja su najredja, a blage displazije najčešće. (Lorente Moltó et al. 2002; Dezateux & Rosendahl, 2007)

Genetska predispozicija se danas prepoznaje na dva načina: jedan je različita etničko/geografska distribucija poremećaja (u pojedinim delovima severne Evrope i severne Amerike, Japanu, na čitavom Mediteranu, kao i u našoj sredini ova bolest je znatno češća), a drugi je uticaj nasledive hipermobilnosti zglobova što olakšava nastanak razvojnog poremećaja kuka. Veoma visok procenat RPK kod nas zahteva drugačiji pristup u odnosu na zdravstvene sisteme zemalja koje imaju nisku incidencu ovog poremećaja (pojedine zemlje su preko cost/benefit analiza zaključile da su obavezni kontrolni ultrazvučni pregledi skuplji od sporadičnog operativnog lečenja, i ograničile primenu UZ pregleda kukova samo kod onih beba gde se sumnja na RPK). Stavljajući ekonomske parametre u drugi plan, kod nas se teži da sve bebe prodju sistematske UZ preglede, čime se obezbedjuje pravovremeni početak lečenja i maksimizuju šanse za uspešno izlečenje. (Ishida, 1977; Yamamuro & Ishida, 1984; Patel, 2001; Abdinejad et al, 1996)

Završni stadijum RPK su prevremene degenerativne promene (coxarthrosis), sa propadanjem zglobne hrskavice i progresivnim bolovima, uz perspektivu operativnog lečenja putem ugradnje proteze zgloba kuka. Iz tog razloga, neophodno je sprovesti što bolju prevenciju, što raniju dijagnostiku i adekvatnu terapiju tamo gde je ona potrebna. (Furnes et al, 2000)

Nastavak: Kako povijati bebu II – prevencija

Literatura

1. Mahan S, Kasser J. Does Swaddling Influence Developmental Dysplasia of the Hip? Pediatrics 2008;121(1):177-8.
2. Avery B, Fletcher A, Macdonald G: Neonatology, pathophysiology and management of the newborn , 5th ed. Lippincott , Philadelphia, 1999:1277-9.
3. Chan A, Mccaul K, Cundy G: Perinatal risk factors for developmental dysplasia of the hip. Pediat Radiology 1997;44:591-613.
4. Fanaroff A, Martin J: Neonatal medicine, 7th ed, Mosby St Louis,2002:1621-3.
5. Shipman A, Helfand M, Moyer A, Yawn P. Screening for Developmental Dysplasia of the Hip: A Systematic Literature Review for the U.S. Preventive Services Task Force. Pediatrics 2006;117(3):557–76.
6. Lorente Moltó F, Gregori A, Casas L, Perales V. Three-Year Prospective Study of Developmental Dysplasia of the Hip at Birth: Should All Dislocated or Dislocatable Hips Be Treated? J Pediatr Orthop 2002; 22(5):613-21.
7. Dezateux C, Rosendahl K. Developmental dysplasia of the hip. Lancet 2007;369:1541-52.
8. Ishida K. Prevention of the development of the typical dislocation of the hip. Clin Orthop Relat Res 1977;(126) :167 –169.
9. Yamamuro T, Ishida K. Recent advances in the prevention, early diagnosis, and treatment of congenital dislocation of the hip in Japan. Clin Orthop Relat Res 1984;(184) :34 –40.
10. Patel H. Preventive health care, 2001 update: screening and management of developmental dysplasia of the hip in newborns. Can Med Assoc J 2001;164:1669–77.
11. Abdinejad  F, Takapowy J, Eskandari N: Incidence of congenital dislocation of the hip. MJIRI 1996;9:275-80.
12. Furnes O, Lie SA, Espehaug B, Vollset SE, Engesaeter LB, Havelin LI. Hip disease and the prognosis of total hip replacements. A review of 53,698 primary total hip replacements reported to the Norwegian Arthroplasty Register 1987-99. J Bone Joint Surg Br 2000;83:579-86.
     

The post Kako povijati bebu I deo – razvojni poremećaj kuka appeared first on Sport i Zdravlje.

Ukršteni karlični sindrom (Pelvic Crossed Syndrome- PCS) se definiše kao stečeni poremećaj posture donjeg dela ledja, nastao usled mišićnog disbalansa. On je često povezan sa dugotrajnim sedenjem i narušenom posturom čitavog trupa.  Ljudsko telo je biomehanički prilagodjeno za uspravni stav i hodanje (što angažuje glutealnu i abdominalnu muskulaturu) daleko više nego za sedenje, i ta činjenica je jedan od glavnih uzroka pojave ovog sindroma.

Učestalost PCS je veoma velika. Smatra se da čak 80% osoba koje vode urbani, sedeći način života imaju hronični bol u donjem delu ledja. Prema zdravstvenim statistikama, kod oko tri četvrtine tih osoba bol će se vratiti u roku od godinu dana od prethodne bolne epizode, dve trećine imaju rekurenciju bola svake godine, a kod 15-25% pacijenata bol traje tokom čitave godine. Smatra se da je PCS najčešći uzrok hroničnog bola u donjem delu ledja.

Znaci i simptomi

Ukršteni karlični sindrom ima, poput kardiovaskularnih bolesti, tihi i podmukli tok: najčešće su potrebne godine da se razviju dovoljno velike promene donjeg dela ledja, kada počinju da se javljaju prvi bolni simptomi. Ipak, vizuelne i funkcionalne promene mogu se uočiti relativno rano:

• Povećana lumbalna krivina (hiperlordoza)
• Povećana inklinacija karlice
• Skraćenje fleksora kuka, dominantno iliopsoasa
• Insuficijencija glutealnih mišića i mišića prednje-bočnog trbušnog zida, praćena istaknutim stomakom (nevezano za gojaznost)
• Skraćenje mišića zadnje lože buta (hamstringsa)

Rigiditet muskulature ledja i nestabilnost lumbalnog dela kičmenog stuba mogu dovoditi do bolova pri svakom pokretu, podizanju tereta, savijanju trupa i pri rutinskim svakodnevnim radnjama (vezivanje pertli, kuhinjski poslovi)

Mehanizam nastanka mišićnog disbalansa

Kroz pionirski rad profesora Vladimira Jande i Gvendolin Džul, uočena je pojava “automatske refleksne inhibicije”. Ona nastaje u slučajevima kada je neki mišić duži vremenski period pasivno skraćen ili statički kontrahovan (na primer, u slučaju lošeg držanja ili dugotrajnog sedenja). Tada dolazi do postupne modifikacije tonusa mišića sa suprotne strane trupa. Ovaj proces, primer Šeringtonovog zakona recipročne inhibicije na kinetičkim lancima mišića trupa, kontrolisan je od strane centralnog nervnog sistema (precizna lokacija nije ustanovljena, ali se zna da u tome učestvuju delovi CNS zaduženi za motornu kontrolu).

U PCS, fleksori zgloba kuka postaju funkcionalno kratki usled prinudnih položaja (lože držanje, dugotrajno sedenje) kao rezultat automatske refleksne inhibicije od strane mozga, dolazi do slabljenja glutealnih i abdominalnih mišića. Nastali disbalans mišića dovodi do naglašene lumbalne lordoze, a to za posledicu ima hronični bol u donjem delu ledja. Slabost glutealne muskulature postepeno dovodi do kompenzatornog preteranog naprezanja hamstringa i lumbalne muskulature ledja tokom svakodnevnih aktivnosti (na primer, hodanje ili trčanje), a hronično povišeni njihov tonus vremenom dovodi do njihovog skraćenja. Usled toga nastaje povećana inklinacija karlice, dodatno povećanje lumbalne lordoze, te istezanje i slabljenje mišića prednje-bočnog trbušnog zida.

Ukoliko ova situacija traje dovoljno dugo (više meseci i godina), nastaju trajne promene u mišićima, ali i na koštanozglobnom sistemu karlice, kuka i kičmenog stuba, što sa svoje strane predstavlja novi uzrok hroničnog bola u tom regionu.

Lečenje

Fizikalne procedure, odnosno ciljano i pažljivo dozirano proprioceptivno vežbanje mogu dovesti do prekidanja tog začaranog kruga, i uspostavljanja balansa mišićnog tonusa kao uslova za korekciju posture i prevenciju degenerativnih promena i progresije bolova. Prema Šeringtonovom zakonu, nije moguće povećati tonus glutealne ili abdominalne muskulature bez istezanja i relaksacije skaćene muskulature. Kod većine osoba ovo je moguće korigovati za oko 3-4 meseca procedurama istezanja i mobilizacije, i proprioceptivnim treningom. Potrebno je reći da se bol otklanja znatno brže u odnosu na otklanjanje uzročnog mišićnog disbalansa, što ustvari predstavlja cilj lečenja.

Literatura

The post Ukršteni karlični sindrom appeared first on Sport i Zdravlje.