U idealnom slučaju, svi naši mišići su uravnoteženih svojstava (snaga, tonus, elastičnost…) pružajući skeletu neophodni strukturalni balans. Medjutim, u praksi stvari često stoje drugačije: jedan mišić je previše jak ili previše slab u odnosu na svog funkcionalnog antagonistu. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da jedna situacija često olakšava nastanak i druge, tako da se one mogu pojaviti i zajedno, na primer u slučajevima prisustva hroničnog muskuloskeletnog bola.

Drugi veoma čest izvor mišićnog disbalansa je pogrešan metod vežbanja (najčešće samoinicijativno laičko formiranje treninga u teretani vodeći se samo željama, a ne i pravilima i merama opreza). Tipičan primer je intenzivno vežbanje mišića prednje-bočnog trbušnog zida, zapostavljajući pritom mišiće donjeg dela ledja. Umesto lepe muskulozne figure, ramena se pomeraju put napred i naniže, uz unutrašnju rotaciju i nastaje grudna hiperkifoza.

Pojedini sportovi i rekreativne aktivnosti, poput biciklizma, uključuju specifičan nefiziološki položaj trupa, što predstavlja povećani rizik za mišićni disbalans.

Dugotrajno prisutan mišićni disbalans može dovesti do strukturnog disbalansa, odnosno formiranja deformiteta. Medjutim, proces može da teče i obrnuto: na primer, u slučaju razvoja degenerativnih promena nekog zgloba, bezbolni opseg pokreta u tom zglobu se sužava, napuštajući idealne ravni pokreta i fiziološke pozicije u tom zglobu. Stoga neki mišići rade lakše, a drugima je poluga otežana pa vremenom postaju podložniji oštećenjima i nastaju bolni sindromi.

U treningu i terapiji, povećanje tonusa oslabljenog mišića ima prednost nad namernim oslabljivanjem prejakog mišića. Trebalo bi izbeći čestu grešku da se vežbanjem deluje na oba mišića koji su u disbalansu. Iz tog razloga, pravilna i dovoljno precizna dijagnostika koji mišić je izvor problema je ključni efekat uspeha.

The post Mišićni disbalans appeared first on Sport i Zdravlje.

Kako proceniti držanje trupa? Kada kod nekoga primetimo da zauzima položaj sa iskrivljenim obrisima kičmenog stuba, ili da je jedno rame u stojećem ili sedećem položaju postavljeno niže od drugog, često se koristi i termin "loše držanje". Idealno držanje se prepoznaje na sledeći način: posmatrano sa boka, uho, centar zgloba ramena i centar zgloba kuka stoje u istoj, vertikalno postavljenoj pravoj liniji. Takav položaj se kod zdravih osoba uspostavlja lako i održava uz minimum napora. Kada pozicija glave, vrata i trupa odstupa od idealnog, koštane i mekotkivne strukture imaju veći napor da održe telo u asimetričnom položaju.

Uobičajeno je pitanje tipa "ako često sedim u lošem položaju, iskrivljen i naslonjen na nešto, ako ležim sklupčan, da li ću dobiti skoliozu?"

Odgovor je ne. Skolioza se ne dobija usled sportskih aktivnosti, preteških ranaca, pozicija pri spavanju, nepravilnog držanja ili male razlike u dužini nogu (do 2 cm).

Najčešća forma skolioze je Idiopatska skolioza. Reč "idiopatska" u prevodu sa latinskog znači "nepoznatnog uzroka" (istina, istraživači su otkrili neke genetske promene koje su povezane sa pojavom ovog tipa skolioze). Medjutim, iako nije uzrokovana spoljašnjim silama, skolioza se može pogoršavati pod njihovim uticajem. 

U tom smislu je jasno da neinvazivni tretmani poput manipulacije ili mobilizacije, kao i specijalnih metoda vežbanja ne mogu izmeniti genetsku osnovu skolioze, niti uticati na uzrok njene pojave, ali mogu modifikovati uticaj tih spoljašnjih sila, utičući na tok i razvoj deformiteta. 

Izuzetak od ovoga su slučajevi neuromuskularne ili posturalne skolioze, gde je mišićni disbalans (jedni mišići su istegnuti i oslabljeni, drugi su zategnuti i nefunkcionalni) uzrok a ne prateći faktor skolioze. Tada precizno i pravilno odabrano vežbanje ima značajan efekat.

The post Da li loše držanje dovodi do skolioze? appeared first on Sport i Zdravlje.

Osobe sa skoliozom mogu i treba da učestvuju u rekreativnom vežbanju, uz napomenu da će odredjeni pokreti biti teže izvodljivi ili čak neizvodljivi, usled smanjene fleksibilnosti trupa ili loše mišićne kontrole. Na primer, pri trčanju se vidi izmenjen, asimetričan obrazac pokreta. Takodje, aerobno opterećenje kod vežbi izdržljivosti može nekada da bude problematično, ali je kod idiopatske skolioze ovo najčešće posledica nedovoljne utreniranosti, a ne limitiranog disajnog kapaciteta zbog poremećenog grudnog koša.

Ukoliko izbegavate sportsko-rekreativne aktivnosti zbog bojazni da će dovesti do pogoršanja skolioze, možete odahnuti: verovatnoća da se to desi je mala, jer je neophodno vežbati od 14-18 sati dnevno da bi se uočio značajan efekat. U slučaju da bezbolna fizička aktivnost koja je nekada bila bezbolna sada produkuje bol u ledjima, to je najčešće usled pogoršanja mišićnog disbalansa, te je potrebno modifikovati vrstu ili obim opterećenja.

Da li plivanje može smanjiti skoliotičnu krivinu? Uopšteni i paušalni savet za plivanje rutinski se daje svima sa bolnim ili deformisanim ledjima, sa idejom da je kičmeni stub pri plutanju na vodi manje aksijalno opterećen. Precizno govoreći, plivanje ima pozitivnih efekata na skoliozu- osim što generalno ojačava mišiće ledja, predstavlja i svojevrsnu vežbu disanja. Medjutim, plivanje ima simetričan uticaj na ledjnu i trbušnu muskulaturu, i to opterećenje je kod trenažnog ili takmičarskog plivanja veoma veliko, daleko iznad fiziološkog nivoa. Iz tog razloga, plivanje (slobodno, rekreativno ili trenažno-takmičarsko) generalno ne može dovesti do značajnog smanjenja ni bola ni deformiteta kičme.

Za razliku od trenažnog plivanja, korektivno plivanje (sistem vežbanja i opterećenja u vodi koje ima i elemente tehnike pojedinih stilova plivanja) može biti efikasno u terapiji skolioze. Naročito je povoljno ukoliko su to elementi sinhronizovanog plivanja, odnosno korektivno sinhronizovano plivanje.

The post Vežbanje i skolioza appeared first on Sport i Zdravlje.

Schroth metod je sistem vežbanja koji se primenjuje u savremenoj kineziterapiji kod skolioze. U ovom terapijskom pristupu analizira se deformitet trupa, kao pokazatelj deformiteta kičmenog stuba. Ustanovljeno je da uporedo sa translacijom, aksijalnom rotacijom i kolapsom kičmenih pršljenova, različite anatomske strukture trupa takođe podležu translaciji, aksijalnoj rotaciji i kolapsu jedna nasuprot druge. Šematski prikaz ovih mehaničkih promena kod skolioze dala je K. Schroth, i odnosi se na klasičnu jednostruku torakalnu, dekstrokonveksnu skoliozu, praćenu kompenzatornim, manjim, krivinama (Weiss, 2011).

Slika 1. Šema skolioze sa tri krivine. 

U ovoj šemi, K. Schroth je podelila trup na tri imaginarna segmenta (Lehnert-Schrot, 1992):

1. segment vrata i ramenog pojasa, uključujući gornji torakalni region
2. glavni, torakalni segment
3. lumbalni segment i karlica (lumbo-pelvični segment)

Skolioza podrazumeva torziju (rotaciju oko uzdužne, vertikalne ose) kičme i  trupa. Tri imaginarna segmenta se aksijalno rotiraju, kolabiraju u konkavnim zonama i dislociraju se jedan nasuprot drugom. Na primer, u slučaju dekstrokonveksne skolioze, „lumbo-pelvični segment“ rotira i dislocira se ulevo, a kolabira u svom desnom delu. „Glavni torakalni segment“ se rotira i dislocira udesno, kolabirajuci na levoj strani. „Segment vrata i ramena“ se deformiše slično kao „lumbo-pelvični segment“: rotira se i dislocira ulevo, kolabirajuci na desnoj strani. K. Schroth je ova tri segmenta kod normalne kičme opisala kao dobro centrirane pravougaonike, poređane jedan iznad drugog. Nastankom i progresijom skolioze ovi pravougaonici postaju trapezoidi, koji se lateralno dilociraju i rotiraju jedan nasuprot drugom. Individualno napravljeni, modularni mider pomaže u inicijalnoj korekciji deformiteta (Rigo&Weiss, 2008).

Principi Schroth metoda

Sa ciljem da povrati posturalni balans, Schroth metod podrazumeva sledeće principe korekcije (Clayton, 2005),(Filipović&Ciliga, 2010):

1. Aksijalna elongacija koju pacijent mora da postigne isključivo snagom sopstvenih misića trupa, održavajući što normalniji sagitalni profil.
2. Defleksija znači korekciju skolioze u frontalnoj ravni, a postiže aktivnim lateralnim pomeranjem različitih segmenata trupa.
3. Derotacija se postiže ekspanzijom kolabiranih zona „Schroth rotacionim disanjem“.
4. Facilitacija podrazumeva proprioceptivno razotkritivanje samom pacijentu postojeće „skoliotične ravnoteže“ kao pogrešne.
5. Stabilizacija se postiže izometrijskom kontrakcijom mišića grudnog koša tokom ekspiratorne faze disanja.

Povezani tekst: Schroth metod u terapiji skolioze

Literatura

1. Weiss HR. The method of Katharina Schroth-history, principles and current development. Scoliosis 2011;6(1):17.
2. Lehnert-Schroth C. Introduction to the three-dimensional scoliosis treatment according to Schroth. PHYSIOTHERAPY, LONDON 1992; pp. 810.
3. Rigo M, Weiss H. The Chêneau concept of bracing-Biomechanical aspects. Studies in health technology and informatics 135(2008):p303.
4. Clayton S. Schroth and CLEAR scoliosis treatment. J Orthop Sci 2005;10(2):200-5.
5. Filipović V, Ciliga D. Postural adaptation of idiopathic adolescent scolioses (IAS). Kineziologija 2010;42(1):16-27.

The post Biomehanički principi Schroth metoda appeared first on Sport i Zdravlje.

Schroth metod je sistem vežbanja koji se primenjuje u savremenoj kineziterapiji kod skolioze. Ciljevi ovog metoda su: zaustavljanje progresije krivine i njena korekcija, poboljšanje kvaliteta života pacijenata, povećanje vitalnog kapaciteta pluća, poboljšanje posture, kao i osposobljavanje pacijenta da dugotrajno održi postignutu korekciju i time odloži ili izbegne hiruršku intervenciju. Klinički je dokazano da svakodnevne vežbe po Schrot metodi u trajanju od 30-120 minuta dnevno inhibiraju mehaničke sile, koje nastaju usled lošeg držanja i gravitacije, a koje bi inače vremenom dovele do daljeg povećanja krivine (takozvani ”začarani krug”), čak i nakon završenog rasta. Schroth metod daje pacijentima potrebno znanje i sredstva kojima mogu doživotno da drže pod kontrolom stanje svoje kičme.

Ovaj sistem izometrijskih i drugih vežbi razvila je 1920. godine Katarina Schroth, čiji je uspeh u lečenju sopstvene skolioze privukao pažnju nemačkih stručnjaka. Za dalji razvoj ove metode zaslužna je njena ćerka, Christa Lehnert-Schroth. U to vreme, većina dostupnih metoda bila je bazirana samo na mehaničkim aspektima, dok je ona razvijala mehanizme kojima se na držanje trupa može promeniti neurofiziološkim mehanizmima. Oni uključuju i specijalnu tehniku disanja („rotaciono disanje“), prilikom koga se generišu unutrašnje sile sposobne da korektivno utiču na skoliozu. Shroth metod u prvim mesecima primene  uključuje i primenu posebna vrste individualno napravljene višedelne ortoze- Chêneau midera (Zaborowska-Sapeta et al, 2011).

Krajem tridesetih godina prošlog veka ovaj metod je bio priznat za najbolji konzervativni tretman skolioza u Nemačkoj. Nakon što je metod dalje razvijen i usavršen, 1960. godine u mestu Bad Sobernheim u Nemačkoj otvorena je Klinika ”Asklepios Katharina-Schroth”, čiji je današnji kapacitet 200 pacijenata. Schroth metod je postao standard neoperativne terapije skolioza u Nemačkoj, podržan je od strane državnog sistema zdravstvenog osiguranja i nemački ortopedi hirurzi rutinski upućuju pacijente sa skoliozom na terapiju Schroth vezbama (Weiss&Godall, 2008). Pored Nemačke, u više zemaljapostoje centri Schroth terapiju i edukaciju, a jedan od najznačajnijih takvih centara u Evropi je Barcelona Scoliosis Physical Therapy School-BSPTS. Obuka zdravstvenih radnika ima više nivoa i traje različito: dve nedelje za nivo sertifikovanog Schroth terapeuta, a 12 meseci za sertifikovanog Schroth instruktora. Dok terapeutski nivo omogućava rad samo sa adolescentima (mladjima od 20 godina), instruktorski nivo pored terapije omogućava i samostalnu izradu Chêneau midera, i dozvoljava organizovanje zvaničnih seminara i predavanja iz ove oblasti.

Rezultati dobijeni dugogodišnjim praćenjem pacijenata na Schroth klinikama u Nemačkoj, Španiji, Engleskoj, Turskoj i SAD pokazuju da je u velikoj većini slučajeva gore navedene ciljeve u najvećem broju slučajeva moguće postići (Negrini et al, 2008). Relativno mali procenat pacijenata, prosečno oko 20%, se posle Schrot terapije ipak odlučuje za hirurško lečenje (Weiss&Weiss, 2004). Ovaj podatak je naročito upečatljiv ukoliko se ima u vidu da pacijenti tretirani na Klinici Katarine Schroth u Nemačkoj uglavnom spadaju u grupu teških slučajeva.

U našoj sredini Schroth metod je prisutan od 2011. godine, zahvaljujući dr Mini Jelačić, prvom i zasada jedinom sertifikovanom BSPTS instruktoru za Schroth u Srbiji. Tu su i tri sertifikovana Schroth terapeuta, dva u Novom Sadu i jedan u Beogradu.

Literatura

1. Zaborowska-Sapeta K, Kowalski IM, Kotwicki T, Protasiewicz-Fałdowska H, Kiebzak W. Effectiveness of Chêneau brace treatment for idiopathic scoliosis: prospective study in 79 patients followed to skeletal maturity. Scoliosis 2011;6(2):1-5.
2. Weiss HR, Goodall D: The treatment of adolescent idiopathic scoliosis (AIS) according to present evidence. A systematic review.  Eur J Phys Rehabil Med 2008, 44(2):177-193.
3. Negrini S, Grivas TB, Kotwicki T, Rigo M, Zaina F. Guidelines on "Standards of management of idiopathic scoliosis with corrective braces in everyday clinics and in clinical research": SOSORT Consensus 2008. Scoliosis 2009;4(2):1-14.
4. Weiss HR, Weiss G: Meta Analysis of Prevalence of Surgery in Patients with Scoliosis Following Conservative Treatment. International Research Society on Spinal Deformities: 2004; Vancouver 2004:416-419.

The post Schroth metod u terapiji skolioze appeared first on Sport i Zdravlje.

Učestalost skolioze u uzrastu od 13-14 godina, prema skorašnjim epidemiološkim studijama iznosi oko 2.22% kod devojčica i 0.66% kod dečaka (Wong et al., 2005). Iako uzroci još nisu poznati, genetička istraživanja ukazuju na češću pojavu odredjenih genetskih markera kod adolescenata sa skoliozom. (Gao et al., 2007)

Lečenje posturalne skolioze

Posturalna skolioza se tretira korekcijom mišićnog balansa i tonusa. Ovo se može postići kombinacijom programiranog proprioceptivnog treninga i manualnih tehnika poput miofascijalnog oslobadjanja. Principi korekcije posturalne skolioze:

• Usvajanje motoričkog obrasca pravilnog uspravnog stava trupa
• Poboljšanje pokretljivosti zglobova
• Smanjenje tenzije skraćenih mišića
• Poboljšanje tonusa i snage insuficijentnih mišića

Lečenje idiopatske skolioze

Idiopatska skolioza najčešće nastaje na terenu posturalne skolioze, odnosno nepravilnog držanja. To znači da se na onaj deo krivine idiopatske skolioze koji je nastao usled funkcionalnog poremećaja posture može uticati napred navedenim načinima. Na preostali deo idiopatske skolioze značajan uticaj zasada daju samo primena specijalnih metoda fizikalne terapije (Schrott, Karski, Rolfing), adekvatnih midera, a za slučajeve koji uprkos tome progrediraju rezervisano je operativno lečenje. 

Literatura

1. Wong HK, Hui JH, Rajan U et all. Idiopathic scoliosis in Singapore schoolchildren: a prevalence study 15 years into the screening program. Spine 2005; 30(10):1188-9
2. Gao X, Gordon D, Zhang D, et al. CHD7 gene polymorphisms are associated with susceptibility to idiopathic scoliosis. Am J Hum Genet 2007; 80: 957–65.

The post Posturalna i idiopatska skolioza appeared first on Sport i Zdravlje.

Smatra se da je čak 80% ljudi bar jednom u životu dožive epizodu lumbalnog bola, a ako bolne tegobe traju duže od tri meseca govorimo o hroničnom poremećaju. Postoji  više faktora koji utiču na pojavu i trajanje hroničnog lumbalnog bola: patološke promene kičmenog stuba (degenerativne promene, hernijacija intervertebralnog diskusa – diskus hernija, prelomi kičmenih pršljenova), mehanički faktor (obim, intenzitet i distribucija opterećenja lumbalnih segmenata), proprioceptivni faktor (stepen kontrole mišića stabilizatora trupa), senzorni faktor (prag bola i njegova interpretacija), a jedan od često zanemarenih je psihološki faktor. Učešće svakog od ovih faktora se individualno znatno razlikuje od slučaja do slučaja.

U dijagnostici i lečenju hroničnog lumbalnog bola preporučuje se multidimenzionalni terapijski pristup, uz prethodno definisanje dominantnog faktora, kao i procenu stepena i kvaliteta adaptacije osobe na prisustvo tegoba.

Negativna adaptacija

Jedan od čestih tipova hroničnog lumbalnog bola je onaj praćen izraženim spazmom mišića lumbalnog dela ledja, što veoma otežava kretanje. Početak bola je obično vezan za neki pokret neopreznog podizanja tereta ili pregibanja trupa. NMR nalaz može ali i ne mora pokazati patološke promene. Ovi pacijenti najčešće dobiju informaciju da je pregibanje trupa rizično i štetno, i da moraju da ledja stalno drže uspravno, da stoje i sede u skoro neprirodno uspravljenoj poziciji trupa, jer će u slučaju da tako ne rade doći do pogoršanja tegoba. Rezultat je uverenje obolelih da se apsolutni nikad ne smeju ni malo saviti u lumbalnom delu, tako su im opružači lumbalnog dela ledja konstantno opterećeni kako bi te pozicije održali. 

Ovakve osobe se lako prepoznaju: na primer, u fotelji se ne naslanjaju na komforni naslon, već sede uspravno bez oslonca ledjima. Medjutim, pomenuti mišići nisu predvidjeni za konstantnu kontrakciju, već da se kontrahuju i relaksiraju zavisno od potrebe. Ako ih povredjeni usled straha od novog povredjivanja konstantno drži u stanju kontrakcije, tonus ovih mišića se tokom vremena uvećava, time raste i njihov kompresivni efekat na lumbalni deo kičmenog stuba. U ovoj situaciji pojačani bol pri pregibanju nastaje usled istezanja tih preterano kontrahovanih mišića. Dakle, bol se održava i nakon što se otkloni inicijalni uzrok bola.

Rešenje je u izmeni dotadašnjih uverenja pacijenata, odnosno u boljoj informisanosti o uzrocima i prirodnom toku bolnog stanja, i to naročito u fazi kada incijalni bolni faktor više nije uzročnik tegoba. Potrebno im je pokazati da posebne vežbe opuštanja i istezanja lumbalnih mišića (link ka tekstu o proprioceptivnom vežbanju) ustvari dovode do smanjenja bola.

The post Psihološki faktori hroničnog lumbalnog bola appeared first on Sport i Zdravlje.

Kad se neko požali na bol i trnjenje koje se iz krsnog predela spušta niz zadnju stranu noge, najčešće se pomisli na diskus herniju. Medjutim, pored tog i drugih mogućih uzroka iritacije ishijadičnog nerva (hronični tendinitis hamstringa, fibrozne adhezije u glutealnom predelu, i drugo) uzrok može biti i piriformni mišić. Stanje koje na taj način nastaje zove se Piriformis sindrom. On se često javlja kod sportista koji imaju veliko opterećenje pri izvodjenju abdukcije i spoljašnje rotacije zgloba kuka.

Razlog za pojavu piriformnog sindroma je činjenica da je ishijadični živac u bliskom odnosu sa piriformnim mišićem. On najčešće prolazi neposredno iza mišića, ali u oko 15% osoba nerv prolazi kroz sam mišić, i te osobe su naročito predisponirane za pojavu ishijalgije.

Sumnja na piriformis sindrom se pojačava ukoliko istezanje tog mišića značajno povećava bol. Istezanje se vrši na sledeći način: ležeći na ledjima, desna noga se savije u zglobovima kuka i kolena. Levom rukom se dohvati desno koleno i povuče u pravcu levog ramena. Tada se desnom rukom uhvati za petu i ona rotira upolje, čime se izazove unutrašnja rotacija desne potkolenice i natkolenice i potpuno isteže piriformni mišić. Drugi način je da se u stojećem položaju vrh stopala postavi na stolicu tako da se postigne ugao od 90 stepeni u zglobovima kuka i kolena. Potom se rukama uhvati koleno, i noga rotira put unuta ne napuštajući tačku oslonca prstiju stopala na stolici. Za postavljanje dijagnoze piriformis sindroma izvodi se i radiografija, NMR, kao i elektromioneurografijom.

Tretman je najpre u vidu vežbi istezanja, trajanja od 5 do 60 sekundi, više puta dnevno, uz ultrazvučnu masažu. Ukoliko problem i dalje perzistira, koriste se steroidne infiltracije, a kao poslednja opcija radi se operativno lečenje.

The post Piriformis sindrom i ishijalgija appeared first on Sport i Zdravlje.

Ukršteni karlični sindrom (Pelvic Crossed Syndrome- PCS) se definiše kao stečeni poremećaj posture donjeg dela ledja, nastao usled mišićnog disbalansa. On je često povezan sa dugotrajnim sedenjem i narušenom posturom čitavog trupa.  Ljudsko telo je biomehanički prilagodjeno za uspravni stav i hodanje (što angažuje glutealnu i abdominalnu muskulaturu) daleko više nego za sedenje, i ta činjenica je jedan od glavnih uzroka pojave ovog sindroma.

Učestalost PCS je veoma velika. Smatra se da čak 80% osoba koje vode urbani, sedeći način života imaju hronični bol u donjem delu ledja. Prema zdravstvenim statistikama, kod oko tri četvrtine tih osoba bol će se vratiti u roku od godinu dana od prethodne bolne epizode, dve trećine imaju rekurenciju bola svake godine, a kod 15-25% pacijenata bol traje tokom čitave godine. Smatra se da je PCS najčešći uzrok hroničnog bola u donjem delu ledja.

Znaci i simptomi

Ukršteni karlični sindrom ima, poput kardiovaskularnih bolesti, tihi i podmukli tok: najčešće su potrebne godine da se razviju dovoljno velike promene donjeg dela ledja, kada počinju da se javljaju prvi bolni simptomi. Ipak, vizuelne i funkcionalne promene mogu se uočiti relativno rano:

• Povećana lumbalna krivina (hiperlordoza)
• Povećana inklinacija karlice
• Skraćenje fleksora kuka, dominantno iliopsoasa
• Insuficijencija glutealnih mišića i mišića prednje-bočnog trbušnog zida, praćena istaknutim stomakom (nevezano za gojaznost)
• Skraćenje mišića zadnje lože buta (hamstringsa)

Rigiditet muskulature ledja i nestabilnost lumbalnog dela kičmenog stuba mogu dovoditi do bolova pri svakom pokretu, podizanju tereta, savijanju trupa i pri rutinskim svakodnevnim radnjama (vezivanje pertli, kuhinjski poslovi)

Mehanizam nastanka mišićnog disbalansa

Kroz pionirski rad profesora Vladimira Jande i Gvendolin Džul, uočena je pojava “automatske refleksne inhibicije”. Ona nastaje u slučajevima kada je neki mišić duži vremenski period pasivno skraćen ili statički kontrahovan (na primer, u slučaju lošeg držanja ili dugotrajnog sedenja). Tada dolazi do postupne modifikacije tonusa mišića sa suprotne strane trupa. Ovaj proces, primer Šeringtonovog zakona recipročne inhibicije na kinetičkim lancima mišića trupa, kontrolisan je od strane centralnog nervnog sistema (precizna lokacija nije ustanovljena, ali se zna da u tome učestvuju delovi CNS zaduženi za motornu kontrolu).

U PCS, fleksori zgloba kuka postaju funkcionalno kratki usled prinudnih položaja (lože držanje, dugotrajno sedenje) kao rezultat automatske refleksne inhibicije od strane mozga, dolazi do slabljenja glutealnih i abdominalnih mišića. Nastali disbalans mišića dovodi do naglašene lumbalne lordoze, a to za posledicu ima hronični bol u donjem delu ledja. Slabost glutealne muskulature postepeno dovodi do kompenzatornog preteranog naprezanja hamstringa i lumbalne muskulature ledja tokom svakodnevnih aktivnosti (na primer, hodanje ili trčanje), a hronično povišeni njihov tonus vremenom dovodi do njihovog skraćenja. Usled toga nastaje povećana inklinacija karlice, dodatno povećanje lumbalne lordoze, te istezanje i slabljenje mišića prednje-bočnog trbušnog zida.

Ukoliko ova situacija traje dovoljno dugo (više meseci i godina), nastaju trajne promene u mišićima, ali i na koštanozglobnom sistemu karlice, kuka i kičmenog stuba, što sa svoje strane predstavlja novi uzrok hroničnog bola u tom regionu.

Lečenje

Fizikalne procedure, odnosno ciljano i pažljivo dozirano proprioceptivno vežbanje mogu dovesti do prekidanja tog začaranog kruga, i uspostavljanja balansa mišićnog tonusa kao uslova za korekciju posture i prevenciju degenerativnih promena i progresije bolova. Prema Šeringtonovom zakonu, nije moguće povećati tonus glutealne ili abdominalne muskulature bez istezanja i relaksacije skaćene muskulature. Kod većine osoba ovo je moguće korigovati za oko 3-4 meseca procedurama istezanja i mobilizacije, i proprioceptivnim treningom. Potrebno je reći da se bol otklanja znatno brže u odnosu na otklanjanje uzročnog mišićnog disbalansa, što ustvari predstavlja cilj lečenja.

Literatura

The post Ukršteni karlični sindrom appeared first on Sport i Zdravlje.