"Koja fizička aktivnost je najbolja za moje dete?"

"Na koji sport preporučujete da dete krene?"

Ovo su tipična pitanja koja pokazuju da savremeni, urbani način života često za posledicu ima višak "slobodnog" vremena a manjak strukturirane fizičke aktivnosti kod dece. U osnovi, na ovakva pitanja postoji jednostavan odgovor- igra! Medjutim, i slobodna dečja igra može imati različite pozitivne i/ili negativne uticaje na psihofizički status deteta i modelirati njegov razvoj i sazrevanje. Ovo se naročito odnosi na muskuloskeletni sistem.

U našoj sredini, u mnogim slučajevima presudni aspekt za odluku šta će dete da trenira bude organizacioni (blizina i dostupnost ponudjenih sadržaja), finansijski (prihvatljiva cena) ili porodični (ponuda odgovarajuće aktivnosti i za roditelja u istom terminu). Ako se desi situacija da dete želi neku aktivnost koja zahteva veći angažman u tom pogledu, pred roditelje se nameće dilema šta učiniti.

U tom smislu, pri odlučivanju o tome postoje odredjene smernice koje je povoljno imati u vidu:

• Neophodno je da detetu ponudjena fizička aktivnost, rekreacija ili trening prija. Da bi se povećala šansa za to, osim stimulativnog uticaja roditeljskog ubedjivanja, dobro je i da detetova konstitucija bude za odabranu aktivnost odgovarajuća. Na primer, osobe sa hipermobilnom kostitucijom treba da pažljivo biraju sport ili rekreativne aktivnosti.
• Odredjene vrste aktivnosti mogu imati naglašeni pozitivan (stimulativni ili preventivni) uticaj na pravilan razvoj muskuloskeletnog sistema kod dece, i to na različite načine: preko karakteristika podloge (mekoća strunjača), vrste kretanja (trčanje, skakanje, prevrtanje), socijalnog kontakta (individualni, grupni ili timski sportovi), oblika i upotrebe rekvizita (lopta, sprave…), i drugo.
• Pojedine aktivnosti u većoj meri zavise od godišnjih doba (dvoranske ili aktivnosti na otvorenom), ili su više ili manje sezonskog karaktera.
• Početni uspeh ili razočaranje ne bi trebalo da bude presudno, za prve pozitivne efekte je najčešće potrebno više meseci redovnog upražnjavanja fizičke aktivnosti.

U svakom slučaju je korisno posavetovati se sa stručnjakom (trenerom, instruktorom, a u slučaju potrebe i sa lekarem) oko toga koja je aktivnost primerena, i kada je povoljno početi. U svrhu preciznijeg savetovanja na raspolaganju su i različiti motorički testovi koji mogu otkriti dotada neuočene fizičke karakteristike, preduslove uspešnog treniranja.

The post Izbor fizičke aktivnosti u dečjem uzrastu appeared first on Sport i Zdravlje.

Učešće u sportsko-rekreativnim fizičkim aktivnostima predstavlja značajan doprinos parametrima javnog zdravlja, takodje i individualnog zdravstvenog stanja. Medjutim, mora se imati u vidu da su povrede, nažalost, prateći zadesni dogadjaji prisutni i u sportu i u rekreaciji dece i odraslih.

U retrospektivnom istraživanju sprovedenom u Kanadi (McLaren, 1996) na 3790 ispitanika starijih od 5 godina (51% muškog pola), dobijeni su sledeći rezultati:

• 322 osobe su zadobile ukupno 411 povredu takvu da je medicinska intervencija bila neophodna.
• Procenat povredjivanja zavisno od vrste aktivnosti: 
  • Košarka 15%, 
  • Fudbal 12%, 
  • Trčanje 11%, 
  • Vožnja bicikla 2%, 
  • Odbojka 7%, 
  • Skijanje 3%
• Tipovi povreda: 
  • Istegnuće ili ruptura ligamenata 31%, 
  • Istegnuće ili ruptura mišića 19%,
  • Fraktura 13%, 
  • Luksacija 7%, 
  • Modrice i kontuzije 5%, 
  • Posekotine 5%, 
  • Tendinitis 5%, 
  • Potres mozga 3%,
  • Abrazija oguljotina 1%, 
  • Dehidracija 0,2%,

Literatura

1. McLaren PL. A Study of Injuries Sustained in Sport and Recreation in Ontario. A report prepared for the Ministry of Citizenship, Culture and Recreation, Government of Ontario, 1996.

The post Povrede u rekreativno-sportskim aktivnostima appeared first on Sport i Zdravlje.

Kineziterapija je najčešće korišćeni vid rehabilitacije u Srbiji. Samo u beogradskim domovima zdravlja ovaj način lečenja koristi preko 50.000 ljudi godišnje. A prema podacima zdravstvene statistike, najčešća indikacija za primenu ovog načina lečenja je bol u donjem delu ledja. Dakle, vežbe usmerene na lečenje tegoba vezanih za lumbalni segment trupa su najviše rasprostranjeni vid kineziterapije, nakon akutnih povreda ili u sklopu lečenja kod hroničnih bolnih stanja tog regiona tela. Vežbanje lumbalnog segmenta se kroz odredjene standardizovane forme, osim toga sprovodi na više nivoa rekreacije (u sklopu različitih programa, poput fitnesa, pilatesa, joge, aerobika i drugo) ili trenažnog procesa (kondiciona priprema sportista, kao i veliki broj sportskih elemenata koji značajno uključuju naprezanja lumbalnog segmenta). Ponekad postoji potreba za specifičnim programom vežbanja usled specifičnosti patološkog stanja (na primer, kod diskus hernije izbegavaju se pokreti fleksije lumbalnog segmenta). Medjutim, kako su “vežbe za ledja” dobile danas rasprostranjenu formu?

Nema puno naučnih podataka o tome zašto se kineziterapijski protokoli koji se koriste za lumbalni segment sprovode na uobičajeni način, već je njihova primena zasnovana uglavnom na "kliničkom iskustvu" (McGill, 1997). Medjutim, postoje naučna istraživanja koja bacaju nešto drugačije svetlo. Navešćemo nekoliko rasprostranjenih primera.

Da li podizati teret iz čučnja uz ispravljena ledja?

Sigurno ste mnogo puta čuli ovaj savet. Medjutim, sugerisana pozicija lumbalnog segmenta ima svoju fiziološku cenu (Garg & Herrin, 1979). Da bi odgovorili na prethodno pitanje, neophodno je najpre objasniti način kako lumbalni segment reaguje na opterećenje u fiziološkim uslovima, odnosno opisati pojavu ko-kontrakcije.

U slučaju podizanja tereta pregibanjem trupa, mišići stabilizatori trupa dobijaju sve bolju biomehaničku poziciju za ko-kontrakciju, osim što u završnoj amplitudi fleksije primat stabilizacione sile preuzimaju ligamenti i intervetebralni diskusi (McGill & Kippers, 1994). Pored toga, pojedini ekstenzori kičmenog stuba (a naročito lumbalni deo m.longissimus thoracis i m.ilocostalis lumborum) dodatno sprečavaju i prednju translaciju lumbalnih pršljenova. Medjutim, ovaj efekat u blizini krajnje amplitude fleksije trupa značajno umanjuju pojedini intervertebralni ligamenti (Heylings, 1978), čime postaju i podložni povredama u tom opsegu pokreta. Takodje, pokazano je da puna lumbalna fleksija nosi povećani rizik od povrede anulus fibrosusa ili završne ploče tela pršljenova u njenom zadnjem delu, dovodeći do Schmorlovih hernija ili radijalnih diskus hernija, i zato je treba izbegavati.

Od pitanja kakva je pozicija kolena i trupa bitnije je koliko je težište tereta koji se podiže blizu težišta trupa. Takodje, pokazano je da pojava i težina povrede ne korelira sa opterećenjem, čak ni sa momentom sile koje opterećenje produkuje, već sa narušavanjem ko-kontrakcione stabilizacije susednih spinalnih segmenata. U tom smislu, sistem vežbanja stabilizatora kičmenog stuba dovodi do kalibracije bezbednog nivoa fleksije izmedju svaka dva susedna lumbalna pršljena, tako da podizanje tereta u poziciji pretklona trupa bez prekoračenja fleksionog limita ne dovodi do povrede.

Podizanje trupa sa savijenim kolenima?

Često se čuje instrukcija da se podizanje trupa iz ležećeg položaja izvodi sa prebigljenim kukovima i kolenima, uz objašnjenje da je time rasterećen iliopsoas. Naime, podaci dobijeni NMR snimanjem govore da se sa fleksijom zgloba kuka ne menja pravac rezultantne sile iliopsoasa, već se jedino njegova početna dužina skraćuje (Santaguida & McGill, 1995). Ali, pošto se  psoas pripaja na svim lumbalnim pršljenovima, aksijalno opterećenje se savijanjem kolena ne menja značajno: prosečne vrednosti kompresione sile su procenjene na 3230 N sa ispruženim nogama i 3410 sa savijenim kolenima i kukovima, a translacione sile 260 N i 300 N. Uzevši u obzir ovakve veličine sila, nije više pitanje da li su bezbednije vežbe podizanja trupa sa ili bez savijenih kolena i kukova, već da li su te vežbe uopšte bezbedne i preporučljive kod bolnih stanja ili nakon povreda.

Deklinacija karlice pri vežbanju?

Rutinski se preporučuje deklinacija (rotacija unazad) karlice, za šta nema dovoljno naučno potkrepljenih dokaza. Ovaj pokret dovodi do fleksije lumbalne kičme, i dodatno opterećuje zadnje ligamente i anulus fibrosus, a to je povezano sa povećanim rizikom od povredjivanja. (Adams & Dolan, 1995). Stoga se pri vežbanju preporučuje zadržavanje fiziološke lodroze kao neutralne pozicije kičmenog stuba.

Literatura

1. McGill SM. The biomechallics of low back injury: implications on current practice in industry and the clinic. JBiomech. 1997;30:465-475.
2. Garg A, Herrin G. Stoop or squat: a biomechanical and metabolic evaluation. American Institule of lndtustrial Engineering Transnctions 1979; 11:293-302.
3. McGill SM, Kippers V. Transfer of loads between lumbar tissues during the flexion-relaxation phenomenon. Spine 1994;19:2190
4. Heylings DJA. Supraspinous and interspinous ligaments of the human lumbar spine. J Anat. 1978;125:127-131.
5. Santaguida PL, McGill SM. The psoas major muscle: a three-dimensional geometric study. JBiomech. 1995;28:339-345
6. Adams MA, Dolan P. Recent advances in lumbar spine mechanics and their clinical significance. Clinical Biomechanics. 1995;10:3-19

The post “Vežbe za ledja” – dokazi i običaji I deo appeared first on Sport i Zdravlje.

Da li redovno plivate, rekreativno ili takmičarski? Ako je odgovor potvrdan, ovo je tekst za vas.

Najčešća povreda kod plivača je povreda ramena poznata pod nazivom “sindrom rotatorne manžetne”. On nastaje tako što u odredjenim fazama zaveslaja u različitim stilovima plivanja, tetive mišića na prednje-spoljašnjoj strani ramenog zgloba bivaju uštinute izmedju ramene kosti i lopatičnog grebena. Ponavljanje ovog pokreta tokom plivanja dovodi do inflamacije i oštećenja tih tetiva i okolnog mekog tkiva.

Identifikovano je više uzroka ove pojave: 

• pretreniranost, jer lokalni mišićni zamor dovodi do slabljenja stabilizacije ramenog zgloba, i posledičnog pomeraja glave ramene kosti naviše, što smanjuje prostor u kome se nalaze tetive rotatorne manžetne (subakromijalni prostor); 
• nepravilna tehnika plivanja, odnosno nedovoljno smanjenje čeonog otpora što dodatno opterećuje mišiće ramena koji izvode potisak;
• slabost mišića core-a, jer snažni i dobro kontrolisani mišići core-a omogućavaju dobro okretanje oko uzdužne ose trupa pri plivanju, što olakšava mišićima ramena vadjenje ruke iz vode na kraju pokreta potiska. 
• tehnika disanja samo na jednu stranu- ovo dovodi do asimetrije mišića, praćene njihovom neadekvatnom aktivacijom i preopterećenjem.

Tretman ovih poremećaja uključuje rehabilitaciju mišića rotatorne manžetne, naročito njihove funkcije u dinamičkoj stabilizaciji ramenog zgloba, korigujući eventualni mišićni disbalans. Kao dodatak rehabilitaciji, preporučuje se upotreba samolepljivih elastičnih traka – kineziotaping. (link ka tekstu o kinesiotapingu)

Prevencija povrede se sastoji u redovnim vežbama istezanja, poboljšanju stabilnosti core-a i usavršavanju plivačke tehnike. Pri pojavi ranih tegoba ili simptoma povezanih sa rotatornom manžetnom, savetuje se smanjenje trenažnog opterećenja i  što raniji pregled sportskog lekara.

The post Tipične povrede u plivanju- terapija i prevencija appeared first on Sport i Zdravlje.

Imajući u vidu razvojne karakteristike dece u predškolskom i školskom uzrastu, kao i važnost pravilnog izbora fizičke aktivnosti u tom dobu, aikido je jedna od retkih motoričkih aktivnosti koja se uspešno u uzrastu starijem od tri godine u zatvorenom prostoru može upražnjavati. Sa ortopedskog stanovišta, poznati su naučno dokazani primeri upotrebe aikido vežbanja na prevenciju, čak i lečenje mnogih stanja:

The post Aikido appeared first on Sport i Zdravlje.