Labavost skočnih zglobova, u kombinaciji sa urodjenom hipermobilnom konstitucijom, telesnom težinom većom od optimalne i uzrastom koji karakteriše burni i skokoviti razvoj lokomotornog sistema, otežava i usporava uspostavljanje samostalnog hoda i može dovesti do razvoja deformiteta čitavih donjih ekstremiteta. (Adolf et al, 2003; Garciaguirre et al, 2007)

Zato je važno pravilno odabrati cipele koje treba da preduprede navedene probleme i obezbede uslove za normalan stojeći oslonac i hod. To je preduslov za pravovremeni i pravilan dalji motorički razvoj- osvajanje novih oblika prirodnog kretanja poput skoka i trčanja. U Srbiji funkcioniše preko 20 radionica i radnji za izradu ili prodaju ortopedskih cipelica, kao i veliki broj mesta se nude konfekcijske cipelice za odojčad i decu. Mnoge od tih cipelica, medjutim, nisu sasvim odgovarajuće za zdravo, normalno stopalo i za period uvodjenja i savladavanja hoda (od devetog meseca do kraja treće godine, uz značajne individualne varijacije). Stoga je važno da roditelji pri pravljenju ili kupovini cipelica mogu da formiraju kriterijum za odabir odgovarajuće obuće.

Šta je važno kod cipelica za decu

Bilo da su konfekcijske ili ručno pravljene, cipelice za zdravu decu treba da zadovolje odredjene uslove. (Staheli, 1991). Najvažniji od njih su:

• Adekvatna veličina (a pravilno merenje uključuje dužinu stopala, širinu stopala, oblik otiska opterećenog stopala, kao i najmanje tri obima- u nivou korenova prstiju, u predelu subtalarnog zgloba zgloba preko pete, i iznad skočnog zgloba)
• Vezivanje pertlama (sa najmanje 3 para rupa, jer to pruža neophodnu čvrstinu na dovoljnoj dužini risa stopala). Čičak vezivanje treba da se koristi samo za decu koja ne uspevaju da samostalno barataju pertlama
• Materijal: preporučeni materijal je boks koža, dok se antilop koža može koristiti za uzrast veći od četiri godine i to ukoliko nema hipermobilnosti zglobova niti deformiteta kolena
• Stabilizacija skočnog zgloba (visina sare, dužina unutrašnjeg pojačanja- luba
• Oblik pete (naročita konfiguracija pete, tzv. Tomasova peta, nekada i sa unutrašnjom povišicom (supinacionom trakom) u cilju stabilizacije donjeg skočnog (subtalarnog) zgloba. Ta unutrašnja povišica može biti različite veličine, zavisno od visine i težine deteta, broja cipela i stepena labavosti zglobova.
• Čvrstina prednjeg dela cipele (kapne), koja može biti ojačana
• Materijal djona: najpovoljniji je djon od kože (koji sprečava deformaciju cipele oko uzdužne ose), i po mogućnosti se pendžetira kako bi se sprečilo klizanje.
• Uložak u cipeli može biti ugradjen u cipelu ili slobodan (pa se može vaditi radi pranja, i premestiti u drugu obuću). Najčešće se koristi standardni stabilni anatomski oblikovani uložak, a po potrebi se može koristiti i drugačiji.

Unesite Vašu mail adresu da biste preuzeli kompletan opis (specifikaciju) preporučenih cipelica za decu, kako biste ih lakše odabrali u okviru asortimana prodavnica konfekcijskih cipela za decu, ili na osnovu specifikacije ručno i po meri izradili u specijalizovanim radionicama.

[contact-form-7 id=”426″ title=”Cipelice”]

Upotreba

Ovakav tip cipelica treba nositi po mogućnost pri svakom osloncu (jer su samo pri osloncu aktivne), a najmanje 6 sati dnevno. Što se dete više kreće, i što više pokušava da iskrivi i savlada cipelice, to je njihov stabilizacioni efekat veći.

Isti tip cipelica se može koristiti i za decu koja su prohodala i nemaju drugih deformiteta nogu, sve do navršene četvrte godine života. U kasnijem periodu se one sve manje koriste jer se uvodi i sportska obuća, čiji izbor je takodje veoma važan. Neki vidovi sportske obuće (roleri, klizaljke i skijaške cipele) imaju snažan preventivni učinak kod zdravog hipermobilnog stopala. Naravno, zbog rizika od povreda, sve ove aktivnosti podrazumevaju adekvatnu pasivnu zaštitu deteta (štitnici, odeća), naučenu tehniku kretanja kao i nadzor i asistenciju odrasle osobe. (Walther et al, 2008; Stoffregen et al, 1997)

Literatura

The post Kako odabrati obuću za decu appeared first on Sport i Zdravlje.

Nakon rodjenja, pod uticajem položaja u poslednjim mesecima trudnoće kao i različitih senzo-motoričkih stimulansa kroz doživljaj pokreta, osećaj dodira i otpora okolnih površina i predmeta, stopalo se u prvoj godini života aktivno razvija kroz više faza:

• Prvih nekoliko nedelja konfiguracija i pokretljivost stopala ne pokazuje značajnu razliku u odnosu na period poslednjih meseci trudnoće (Fritsch, 1996)
• Tokom sledećih 3-4 meseca smanjuje se obim pokreta dorzalne fleksije (podizanja stopala naviše) a povećava se obim pokreta plantarne fleksije (opružanja stopala odnosno pregibanja tabanske strane) (Maier & Killmann, 2003)
• Do perioda uspostavljanja stojećeg oslonca (što se dešava prosečno oko devetog meseca) održava se obim pokreta supinacije (uvrtanja stopala), a pokušaji uspravljanja stimulišu zadebljanje tabanskog masnog jastučeta i formiranje  tabanske kože u smislu nosioca oslonca (Bleck, 1982)

Razvoj oslonca

Od devetog meseca (uz uvažavanje individualnih razlika) toleriše se i potpomaže uspravljanje deteta u stojeći stav, i uvežbavanje održanja ravnoteže i hoda. U tom cilju u upotrebi su različite sprave i pomagala: ogradice, kaiševi za pridržavanje pri hodu, kao i različite sprave za olakšani oslonac.

Obzirom da se motorički razvoj deteta odvija u centrifugalnom pravcu, kontrola stabilnosti i pokretljivosti zglobova noge je različita: najveća je kod kukova, slabija kod kolena a najslabija kod skočnih zglobova i stopala. (Sutherland & Valencia, 1997) Pored specifičnosti motorne kontrole, još faktora dodatno umanjuje stabilnost skočnog zgloba:

• elastičnost mekih tkiva karakteristična za uzrast odojčeta
• asimetrična konfiguracija fokusa oslonca na stopalu- veća površina oslonca se nalazi upolje od osovine pokreta u subtalarnom zglobu (koji je odgovoran za pokrete uvrtanja i izvrtanja stopala).

Iz tih razloga, potrebno je posebnu pažnju obratiti na stabilizaciju skočnog i subtalarnog zgloba prilikom uvežbavanja oslonca i hoda. U praksi, to se može postići nošenjem adekvatne obuće za prohodavanje.

Ovaj uobičajeni, normalni i očekivani sled dogadjaja može biti poremećen ili izmenjen, pri čemu nastaju deformiteti skočnog zgloba i stopala. U tom slučaju svakako je neophodno potražiti stručnu pomoć, sprovesti preciznu dijagnostiku i pravovremeno lečenje. Ukoliko se otkriju na vreme, mnogi deformiteti pa i veoma teški, mogu se uspešno korigovati. Ukoliko dete nema vidljivih deformiteta, neophodno je pravilnim izborom aktivnosti, igračaka, pomagala, obuće i drugih elemenata vršiti prevenciju njihove eventualne pojave u kasnijem periodu.

Literatura

1. Fritsch H. Sectional anatomy of connective tissue structures in the hindfoot of the newborn child and the adult. Anat Rec 1996;246: 147–54.
2. Maier E, Killmann M. Kinderfuß und Kinderschuh. Munich: Verlag Neuer Merkur; 2003.
3. Bleck EE. Developmental Orthopaedics. III. Toddlers. Dev Med Child Neurol 1982;24:533–55.
4. Sutherland DH, Valencia F. Padiatric gait. In: Drennan JC, editor. The child’s foot and ankle. New York: Raven Press; 1992. pp. 19–35. Laboratory, University of Calgary; 1997.

The post Prvi koraci appeared first on Sport i Zdravlje.

Ravna stopala predstavljaju jedno od najčešćih stanja u pedijatrijskoj ortopedskoj praksi, sa rasprostranjenošću od 1-2,7%, zavisno od izvora. (Garcia-Rodriguez et al., 1999; Pfeiffer et al., 2006). Daleko najveći broj ravnih stopala spada u tzv. fleksibilna ravna stopala – stopala koja bez opterećenja, u vazduhu, imaju normalan uzdužni svod, ali se on spušta do podloge pri osloncu. Deca sa fleksibilnim ravnim stopalima imaju hipermobilne svodove stopala. Pri stajanju na ravnoj podlozi, dodiruju je čitavim tabanom. Usled toga, ponekada dolazi do pojave bolova ili se remeti način hoda. Ovo nije samo problem samog deteta, kome su bol ili narušen fizički izgled i funkcija stopala pri osloncu neprihvatljivi, već je i dalje dijagnostičko-terapijska dilema lekara kliničara: 

• kako fleksibilna ravna stopala pratiti i kontrolisati?
• da li primenjivati neko lečenje, kakvo i kada?
• stopala sa simptomima nasuprot stopalima sa simptomima?
• hipermobilna stopala nasuprot fiksiranim stopalima?

Grupa mogućih uzroka ravnih stopala je veoma velika. Uočeno je da se ona mogu javiti izolovano, ili biti deo šire kliničke slike (generalizovana hipermobilnost zglobova i drugi poremećaji kolagena, različite neuromuskularne bolesti, urodjeni deformiteti i sindromi). Na konfiguraciju stopala utiče i prisustvo prekobrojnih kostiju, rotatornih deformiteta potkolenice, nepotpuna razdvojenost kostiju nožja, gojaznost, i drugi faktori. (Napolitano et al., 2000)

Nakon postavljanja dijagnoze ravnih stopala, postoje dva ishoda: ili se pacijent dalje prati i kontroliše, ili se primenjuju različiti terapijski postupci. U praksi se mogu sresti primena anatomskih uložaka, vežbe istezanja, nošenje specijalno dizajnirane obuće, modifikacija svakodnevnih motoričkih aktivnosti (link ka tekstu o vežbama iz Perićeve knjige), primena korektivnih gipseva, analgetika, redukcija telesne težine kod gojazne dece. 

Literatura

1. Garcia-Rodriguez A, Martib-Jimenez F, Carnero-Varo M, Gomez-Garcia E, Gomez-Aracena J, Fernanedz-Crehuet J. Flexible flat feet in children: a real problem?. Pediatrics 1999;103:84–6.
2. Pfeiffer M, Kotz R, Ledl T, Hauser G, Sluga M. Prevalence of flatfoot in preschool-aged children. Pediatrics 2006;118:634–9.
3. Napolitano C, Walsh S, Mahoney L, McCrea J. Risk factors that adversely modify the natural history of the pediatric pronated foot. Clinics in PodiatricMedicine and Surgery 2000;17:397–417.

The post Ravna stopala I deo – dijagnostika appeared first on Sport i Zdravlje.

Trenutno na tržištu postoji više od 10 različitih tipova kolenih ortoza i steznika. Odabir odgovarajuće ortoze bi trebalo da zavisi od dva glava faktora:

• Vrsta povrede
• Tip rekreativne ili sportske aktivnosti

Ortoze se generalno upotrebljavaju privremeno, ne preporučuju se kao dugotrajno rešenje jer dovode do slabljenja mišića oko kolena i otežavaju aktivnost i stabilnost kolena nakon njihovog skidanja. Prava pomoć na duže staze može se ostvariti dobro koncipiranim i doziranim vežbanjem.

Evo nekih karakteristika pojedinih tipova steznika:

Zatvoreni steznik za patelu

Ova ortoza se uglavnom koristi radi kontrolisanja otoka kolenog zgloba, i pogodna je za trčanje i brzo hodanje. Takodje, koristi se i kod slabo lokalizovanog bola u kolenu. Medjutim, ne preporučuje se kod svakodnevnih aktivnosti, niti kod onih sportskih kretnji koje uključuju čučanj ili penjanje na stepenice jer nema otvor za patelu, te stvara dodatni pritisak u patelofemoralnom zglobu pri fleksiji kolena većoj od 45 stepeni. Njegova prednost u odnosu na otvoreni tip steznika je u povoljnijoj mogućnosti klečećeg položaja, što je od značaja u pojedinim fizičkim aktivnostima i sportskim kretnjama. 

Otvoreni steznik za patelu

Otvoreni steznik ima širu upotrebu u odnosu na zatvoreni, osim što je povoljnija za svakodnevnu upotrebu, kao i za decentriranu čašicu ili nakon njenog iščašenja. Postavlja se tako da silikonski stabilizacioni prsten svojim unutrašnjim rubom potpuno obuhvati čašicu, a naročito je važno da spoljašnja ivica čašice dobro nalegne na taj rub.

Ortoza za koleno sa šarkama

Ovaj tip ortoze se obično prepisuje od strane ortopeda ili sportskih lekara, i to u slučajevima nakon operacija ligamenata kolena. Ovo je jedini tip ortoze koji se nosi pri svakom osloncu i hodu, dok se ortoza potpuno ne skine. Medjutim, treba imati na umu da primena ortoza sa metalnim delovima u većini sportskih aktivnosti nije dozvoljena.

Elastična stabilizaciona ortoza za koleno

Pogodan je za primenu u sportu jer nema metalnih delova, i najčešće se preporučuje u periodu nakon rehabilitacije, na početku situacionog treninga.

Steznik za ligament patele

Ortoza funkcioniše tako što predstavlja sekundarno uporište opterećenog ligamenta, rasterećujući silu na sve njegove delove. Najčešće se upotrebljava kod pojave bola na jednom od pripoja ligamenta patele pri trčanju ili skokovima.

The post Kako odabrati pravi steznik za koleno? appeared first on Sport i Zdravlje.

Cilj lečenja ravnih stopala je jedinstven: otklanjanje bola, poboljšanje funkcije stopala i prevencija nastanka eventualnog deformiteta. Medjutim, u pogledu izbora terapijskog režima postoje različita, čak suprotna mišljenja.

Pojedini eksperti smatraju da su ravna stopala fiziološka pojava u detinjstvu koja obično spontano prolazi bez potrebe za lečenjem. Drugi se, pak, zalažu za lečenje fleksibilnih ravnih stopala jer mogu proizvesti deformitet, oštećenje zgloba i dovesti do razvoja fiksiranog ravnog stopala tokom života. (Brooks, 1991; Volpon, 1994; Aharonson et al., 1992; Connors et al., 1998; D’Amico, 2009; Evans, 2008; Harris, 2010) 

Labovitz (2006) godine je pokušao da diskusiju o ovom zahtevnom i kontroverznom ortopedsko – pedijatrijskom problemu pretvori u smernice za terapiju. Rezultat je govorio u prilog rane dijagnoze i odgovarajuće terapije, u cilju prevencije budućih bolnih tegoba. Radi definitivne potvrde ovog pristupa neophodna su nova, dugotrajnija i masovnija istraživanja. 

Anatomski ulošci

Anatomski ulošci su medicinska sredstva koje propisuje kvalifikovani lekar, i koja mogu biti fabrički dizajnirana u nekoliko veličina, ili se izradjuju individualno, prema otisku rasterećenog stopala. Otisak se uzima na sledeći način:

• stopalo je u vazduhu, odnosno odignuto od podloge 
• zglobovi stopala su u fiziološkom je položaju, 
• mišići pokretači skočnog zgloba i stopala su maksimalno opušteni (dakle, bez voljnih mišićnih aktivnosti). 
• otisak se uzima pritiskom kalupa od penastog materijala koji ima zanemarljivu elastičnost. 

Anatomski ulošci imaju ulogu da prerasporede sile mišića, telesne težine i sile reakcije podloge pri osloncu i hodu. Oni time dovode do smanjenja bola u proseku za 15%, i poboljšavaju funkciju stopala prosečno za 19% (podaci dobijeni korišćenjem subjektivnih bodovnih skala: VAS i FFI). (Wenger et al., 1989; Whitford & Esterman, 2007)

Pokazano je da individualno izradjeni anatomski ulošci imaju najbolji efekat u smanjenju bola kod simptomatskih ravnih stopala, dok kod bezbolnih fleksibilnih ravnih stopala nemaju terapijski već preventivni efekat. (Powell et al., 2005) Medjutim, novija istraživanja govore o povoljnom dejstvu anatomskih uložaka i na ove pacijente kroz povećani komfor obuće. (Landorf & Keenan, 2007)

Literatura

1. Brooks MH. Flatfeet in children. BMJ 1991;302:237.
2. Volpon JB. Footprint analysis during growth period. Journal of Pediatric Orthopaedics 1994;14:83–5.
3. Aharonson Z, Arcan M, Steinback TV. Foot-ground pressure pattern of flexible flatfoot in childrenm with and without correction of calcaneovalgus. Clinical Orthopaedics and Related Research 1992; 181:177–82.
4. Connors JF, Wernick E, Lowy LJ, Falcone J, Volpe RG. Guidelines for evaluation and management of five common podopediatric conditions. Journal of the American PodiatricMedical Association 1998;88:206–22.
5. D’Amico JC. The flat-footed child-to treat or not to treat: what is the clinician to do?. Journal of American PodiatricMedical Association. 2009;99:267–8.
6. Evans AM. The flat-footed child-to treat or not to treat: What Is the clinician to do?. Journal of the American PodiatricMedical Association 2008;98:386–93.
7. Harris EJ. The natural history and pathophysiology of flexible flatfoot.. Clinic in Podiatric Medicine and Surgery. 2010;27:1–23.
8. Labovitz J. The Algorithmic Approach to Pediatric Flexible Pes Planovalgus. Clinics in Podiatric Medicine and Surgery 2006;23(1):57-76.
9. Wenger DR, Mauldin D, Spleck G, Morgan D, Lieber RL. Corrective shoes and inserts as treatment for flexible flatfoot in infants and children. The Journal of Bone and Joint Surgery 1989; 71-A:800–10.
10. Whitford D, Esterman A. A randomised controlled trial of two types of in-shoe orthoses in children with flexible excess pronation of the feet. Foot & Ankle International 2007;28:715–23.
11. Powell M, Seid M, Szer IS. Efficacy of custom foot orthotics in improving pain and functional status in children with juvenile idiopathic arthritis: a randomised trial. Journal of Rheumatology 2005;32:943–50.
12. Landorf KB, Keenan AM. Do foot orthoses prevent injury? McCauley D & Best T (Editors), Evidence-based Sports Medicine (2nd edition). Blackwell Publishing: Massachusetts, 2007.

The post Ravna stopala II deo – lečenje appeared first on Sport i Zdravlje.

Schroth metod je sistem vežbanja koji se primenjuje u savremenoj kineziterapiji kod skolioze. Ciljevi ovog metoda su: zaustavljanje progresije krivine i njena korekcija, poboljšanje kvaliteta života pacijenata, povećanje vitalnog kapaciteta pluća, poboljšanje posture, kao i osposobljavanje pacijenta da dugotrajno održi postignutu korekciju i time odloži ili izbegne hiruršku intervenciju. Klinički je dokazano da svakodnevne vežbe po Schrot metodi u trajanju od 30-120 minuta dnevno inhibiraju mehaničke sile, koje nastaju usled lošeg držanja i gravitacije, a koje bi inače vremenom dovele do daljeg povećanja krivine (takozvani ”začarani krug”), čak i nakon završenog rasta. Schroth metod daje pacijentima potrebno znanje i sredstva kojima mogu doživotno da drže pod kontrolom stanje svoje kičme.

Ovaj sistem izometrijskih i drugih vežbi razvila je 1920. godine Katarina Schroth, čiji je uspeh u lečenju sopstvene skolioze privukao pažnju nemačkih stručnjaka. Za dalji razvoj ove metode zaslužna je njena ćerka, Christa Lehnert-Schroth. U to vreme, većina dostupnih metoda bila je bazirana samo na mehaničkim aspektima, dok je ona razvijala mehanizme kojima se na držanje trupa može promeniti neurofiziološkim mehanizmima. Oni uključuju i specijalnu tehniku disanja („rotaciono disanje“), prilikom koga se generišu unutrašnje sile sposobne da korektivno utiču na skoliozu. Shroth metod u prvim mesecima primene  uključuje i primenu posebna vrste individualno napravljene višedelne ortoze- Chêneau midera (Zaborowska-Sapeta et al, 2011).

Krajem tridesetih godina prošlog veka ovaj metod je bio priznat za najbolji konzervativni tretman skolioza u Nemačkoj. Nakon što je metod dalje razvijen i usavršen, 1960. godine u mestu Bad Sobernheim u Nemačkoj otvorena je Klinika ”Asklepios Katharina-Schroth”, čiji je današnji kapacitet 200 pacijenata. Schroth metod je postao standard neoperativne terapije skolioza u Nemačkoj, podržan je od strane državnog sistema zdravstvenog osiguranja i nemački ortopedi hirurzi rutinski upućuju pacijente sa skoliozom na terapiju Schroth vezbama (Weiss&Godall, 2008). Pored Nemačke, u više zemaljapostoje centri Schroth terapiju i edukaciju, a jedan od najznačajnijih takvih centara u Evropi je Barcelona Scoliosis Physical Therapy School-BSPTS. Obuka zdravstvenih radnika ima više nivoa i traje različito: dve nedelje za nivo sertifikovanog Schroth terapeuta, a 12 meseci za sertifikovanog Schroth instruktora. Dok terapeutski nivo omogućava rad samo sa adolescentima (mladjima od 20 godina), instruktorski nivo pored terapije omogućava i samostalnu izradu Chêneau midera, i dozvoljava organizovanje zvaničnih seminara i predavanja iz ove oblasti.

Rezultati dobijeni dugogodišnjim praćenjem pacijenata na Schroth klinikama u Nemačkoj, Španiji, Engleskoj, Turskoj i SAD pokazuju da je u velikoj većini slučajeva gore navedene ciljeve u najvećem broju slučajeva moguće postići (Negrini et al, 2008). Relativno mali procenat pacijenata, prosečno oko 20%, se posle Schrot terapije ipak odlučuje za hirurško lečenje (Weiss&Weiss, 2004). Ovaj podatak je naročito upečatljiv ukoliko se ima u vidu da pacijenti tretirani na Klinici Katarine Schroth u Nemačkoj uglavnom spadaju u grupu teških slučajeva.

U našoj sredini Schroth metod je prisutan od 2011. godine, zahvaljujući dr Mini Jelačić, prvom i zasada jedinom sertifikovanom BSPTS instruktoru za Schroth u Srbiji. Tu su i tri sertifikovana Schroth terapeuta, dva u Novom Sadu i jedan u Beogradu.

Literatura

1. Zaborowska-Sapeta K, Kowalski IM, Kotwicki T, Protasiewicz-Fałdowska H, Kiebzak W. Effectiveness of Chêneau brace treatment for idiopathic scoliosis: prospective study in 79 patients followed to skeletal maturity. Scoliosis 2011;6(2):1-5.
2. Weiss HR, Goodall D: The treatment of adolescent idiopathic scoliosis (AIS) according to present evidence. A systematic review.  Eur J Phys Rehabil Med 2008, 44(2):177-193.
3. Negrini S, Grivas TB, Kotwicki T, Rigo M, Zaina F. Guidelines on "Standards of management of idiopathic scoliosis with corrective braces in everyday clinics and in clinical research": SOSORT Consensus 2008. Scoliosis 2009;4(2):1-14.
4. Weiss HR, Weiss G: Meta Analysis of Prevalence of Surgery in Patients with Scoliosis Following Conservative Treatment. International Research Society on Spinal Deformities: 2004; Vancouver 2004:416-419.

The post Schroth metod u terapiji skolioze appeared first on Sport i Zdravlje.

Često vidjamo da ljudi nose lumbalne pojaseve i široke kaiševe kod sportova snage ili pri nošenju teškog tereta. Medjutim, savremena istraživanja govore da u pogledu prevencije pojave bola u donjem delu ledja ove ortoze nisu ništa efikasnije od "škole dizanja", odnosno edukacije o bezbednom načinu opterećenja lumbalnog segmenta.

“Preporučujemo da radnici i ostali ne-sportisti ne koriste lumbalne ortoze u preventivne ili terapijske svrhe”, izjavljuje Ingrid van Duijvenbode, nastavnik i član istraživačke grupe pri Amsterdamskoj školi zdravstvenih radnika u Holandiji. “Bol u donjem delu ledja je veoma čest u industrijski razvijenim zemljama, i predstavlja značajan zdravstveni problem, čija je prevencija i lečenje važna i za pacijenta i za društvo, u svetlu reperkusija na radnu sposobnost i odsustvo sa posla.”

U njenoj meta-studiji, obradjujući više od 15000 osoba, nije nadjena značajna razlika u prevenciji bola u donjem delu ledja, niti u dužini lečenja, kod korišćenja ortoze nasuprot vežbanju i edukaciji pokretljivosti i stabilnosti lumbalnog segmenta. (van Duijvenbode, 2008)

Sličnog je mišljenja i dr Joel Press, vanredni profesor fizikalne medicine i rehabilitacije na Northwestern Univerzitetu Feinberg Medicinskog fakulteta: “Ovo je još jedno tvrdjenje u prilog tezi da lumbalne ortoze nemaju značajan efekat. Naravno, usled velikog broja uzroka bola u donjem delu ledja teško je dokazati u kom pojedinačnom slučaju lumbalne ortoze predstavljaju ili ne predstavljaju značajan preventivni ili terapijski modalitet- slično kao što je teško dokazati da je bilo koji kardiološki lek dobar kod svih tipova srčanih poremećaja.” Dr Press smatra da su lumbalne ortoze korisne samo kao dodatni tretman uz vežbanje i druge metode prevencije i lečenja, te da se mogu dozvoliti u individualnim slučajevima ukoliko to pacijentima donosi subjektivni osećaj poboljšanja, olakšavajući im kretanje i povećavajući kapacitet za vežbanje. (Press, 2008)

Literatura

1. van Duijvenbode ICD, et al. Lumbar supports for prevention and treatment of low back pain. Cochrane Database of Systematic Reviews 2008, Issue 2.
2. Press J. Study: Back Belts Not Particularly Useful. Occupational Health & Safety 2008 (http://ohsonline.com/articles/2008/04/study-back-belts-not-particularly-useful.aspx, 16.4.2011.)

The post Ortoze kod bola u ledjima appeared first on Sport i Zdravlje.

Visoke potpetice su nešto što većina žena sa zadovoljstvom nosi. Medjutim, primećeno je da one žene koje su navikle na nošenje obuće sa visokom potpeticom, često hodaju na prstima i kad su bose. Jedan od razloga za to je pojava bola pri osloncu čitavim stopalom. Šta je uzrok ove pojave?

Doskora se mislilo da je jedan od uzroka za bol hipotrofija mišića potkolenice usled dugotrajnog nošenja visokih potpetica. Medjutim, skorašnja istraživanja (Csapo et al, 2010) korišćenjem NMR tehnologije su utvrdila da su skraćena mišićna vlakna mišića potkolenice i to prosečno oko 13%, kao i da je Ahilova tetiva nešto deblja i kruća ali ne i izdužena. Njeno zadebljanje i smanjenje elastičnosti je shvaćeno kao kompenzacija za skraćenje mišićnih vlakana, ali je istovremeno i razlog zašto se pri osloncu punim stopalom na podlogu javljaju tegobe.

Ima li rešenja?

Prosto pasivno istezanje mišića zadnje lože potkolenice u ovoj situaciji skopčano je sa povećanim rizikom od povrede. Proprioceptivna stimulacija mišića vežbama, medjutim, može doprineti smanjenju tegoba i popravljanju obrasca bosonogog hoda.

Literatura

1. Csapo, R., Maganaris, C. N., Seynnes, O. R. and Narici, M. V. (2010). On muscle, tendon and high heels. J. Exp. Biol. 213, 2582-2588.

The post Visoke potpetice i bol u stopalima appeared first on Sport i Zdravlje.