U fizioterapijskim centrima se, izmedju ostalog, nalaze i aparati namenjeni rasterećenju kičmenog stuba kontrolisanom, kontinuiranom ili promenljivom trakcijom u ležećem položaju. To su trakcioni aparati, i mada izgledaju poput srednjevekovnih inkvizicionih sprava, ustvari predstavljaju veoma blagu formu tretmana, za pojedina bolna stanja čak prilično efikasnu. (Young et al., 2009)

Pomoću posebnih traka i omči aparat aplikuje silu u unapred zadatom režimu i pod kontrolom fizioterapeuta. Uzdužnim istezanjem kičmenog stuba smanjuje se pritisak u intervertebralnim diskusima, i povećava prečnik intervetebralnih otvora kroz koje izlaze kičmeni nervi. Stoga je ova vrsta terapije pogodna za bolna stanja praćena preteranim pritiskom fibroznog dela intervertebralnih diskusa, prolapsom diskusa kao i uklještenjima kičmenih nerava.

Suprotno očekivanom rezultatu, terapija pasivnim aksijalnim istezanjem se nije pokazala efikasnom kod vratne spondiloze, bar ne u odnosu na manuelne tehnike. Razloge treba tražiti u tome što se ose oko kojih se vratni pršljenovi medjusobno kreću znatno razlikuju od ose duže koje se trakcija izvodi, kao i u tome što trakcija nije efikasna u prisustvu spazma vratnih mišića, čestog pratioca spondiloze.

I u situacijama gde pokazuje efekat, trakcija nije metod koji pruža dugotrajno olakšanje. Ona se stoga koristi kao jedna od uvodnih metoda, naročito u prisustvu uklještenja kičmenih nerava. Korigovanje posture tela, motoričkih obrazaca položaja i pokreta i tonusa mišića core-a i dalje ostaju primarni načini ostvarivanja dugotrajnih rezultata u tretmanu hroničnog bola u donjem delu ledja.

Literatura

1. Young I A, Michener L A, Cleland J A, Aguilera A J and Synder A R. Manual therapy, exercise and traction for patients with cervical radiculopathy: A Randomised clinical trial. Physical Therapy 2009:89;632.

The post Terapija trakcijom trupa appeared first on Sport i Zdravlje.

Primenom kriterijuma medicine zasnovane na dokazima u istraživanju Američke neurološke akademije, nije ustanovljena korist TENS metode (transkutana električna neurostimulacija) u terapiji hroničnog bola u donjem delu ledja. (Dubinsky & Miyasaki, 2010) Ovim se potvrdjuje gledište da je uzrok takvog bola najčešće mehaničke prirode. Medjutim, TENS se i dalje preporučuje kod lumbalnog bola povezanog sa dijabetičkom neuropatijom. 

"Najviši nivo dokaza pokazao je da pacijenti sa hroninim bolom u donjem delu ledja nemaju nikakav pozitivan efekat od TENS terapije", izjavio je  Ričard M. Dabinski sa Kansas University Medicinskog centra i Član Američke neurološke akademije. "Lekari bi trebalo da vrše kliničku procenu korišćenja TENS terapije kod hroničnog bola u donjem delu ledja".

Literatura

1. Dubinsky RM, Miyasaki J. Assessment: Efficacy of transcutaneous electric nerve stimulation in the treatment of pain in neurologic disorders (an evidence-based review). Neurology 2010;74:1

The post Da li je TENS efikasan za hronični bol u donjem delu ledja? appeared first on Sport i Zdravlje.

Smatra se da je čak 80% ljudi bar jednom u životu dožive epizodu lumbalnog bola, a ako bolne tegobe traju duže od tri meseca govorimo o hroničnom poremećaju. Postoji  više faktora koji utiču na pojavu i trajanje hroničnog lumbalnog bola: patološke promene kičmenog stuba (degenerativne promene, hernijacija intervertebralnog diskusa – diskus hernija, prelomi kičmenih pršljenova), mehanički faktor (obim, intenzitet i distribucija opterećenja lumbalnih segmenata), proprioceptivni faktor (stepen kontrole mišića stabilizatora trupa), senzorni faktor (prag bola i njegova interpretacija), a jedan od često zanemarenih je psihološki faktor. Učešće svakog od ovih faktora se individualno znatno razlikuje od slučaja do slučaja.

U dijagnostici i lečenju hroničnog lumbalnog bola preporučuje se multidimenzionalni terapijski pristup, uz prethodno definisanje dominantnog faktora, kao i procenu stepena i kvaliteta adaptacije osobe na prisustvo tegoba.

Negativna adaptacija

Jedan od čestih tipova hroničnog lumbalnog bola je onaj praćen izraženim spazmom mišića lumbalnog dela ledja, što veoma otežava kretanje. Početak bola je obično vezan za neki pokret neopreznog podizanja tereta ili pregibanja trupa. NMR nalaz može ali i ne mora pokazati patološke promene. Ovi pacijenti najčešće dobiju informaciju da je pregibanje trupa rizično i štetno, i da moraju da ledja stalno drže uspravno, da stoje i sede u skoro neprirodno uspravljenoj poziciji trupa, jer će u slučaju da tako ne rade doći do pogoršanja tegoba. Rezultat je uverenje obolelih da se apsolutni nikad ne smeju ni malo saviti u lumbalnom delu, tako su im opružači lumbalnog dela ledja konstantno opterećeni kako bi te pozicije održali. 

Ovakve osobe se lako prepoznaju: na primer, u fotelji se ne naslanjaju na komforni naslon, već sede uspravno bez oslonca ledjima. Medjutim, pomenuti mišići nisu predvidjeni za konstantnu kontrakciju, već da se kontrahuju i relaksiraju zavisno od potrebe. Ako ih povredjeni usled straha od novog povredjivanja konstantno drži u stanju kontrakcije, tonus ovih mišića se tokom vremena uvećava, time raste i njihov kompresivni efekat na lumbalni deo kičmenog stuba. U ovoj situaciji pojačani bol pri pregibanju nastaje usled istezanja tih preterano kontrahovanih mišića. Dakle, bol se održava i nakon što se otkloni inicijalni uzrok bola.

Rešenje je u izmeni dotadašnjih uverenja pacijenata, odnosno u boljoj informisanosti o uzrocima i prirodnom toku bolnog stanja, i to naročito u fazi kada incijalni bolni faktor više nije uzročnik tegoba. Potrebno im je pokazati da posebne vežbe opuštanja i istezanja lumbalnih mišića (link ka tekstu o proprioceptivnom vežbanju) ustvari dovode do smanjenja bola.

The post Psihološki faktori hroničnog lumbalnog bola appeared first on Sport i Zdravlje.

Kad se neko požali na bol i trnjenje koje se iz krsnog predela spušta niz zadnju stranu noge, najčešće se pomisli na diskus herniju. Medjutim, pored tog i drugih mogućih uzroka iritacije ishijadičnog nerva (hronični tendinitis hamstringa, fibrozne adhezije u glutealnom predelu, i drugo) uzrok može biti i piriformni mišić. Stanje koje na taj način nastaje zove se Piriformis sindrom. On se često javlja kod sportista koji imaju veliko opterećenje pri izvodjenju abdukcije i spoljašnje rotacije zgloba kuka.

Razlog za pojavu piriformnog sindroma je činjenica da je ishijadični živac u bliskom odnosu sa piriformnim mišićem. On najčešće prolazi neposredno iza mišića, ali u oko 15% osoba nerv prolazi kroz sam mišić, i te osobe su naročito predisponirane za pojavu ishijalgije.

Sumnja na piriformis sindrom se pojačava ukoliko istezanje tog mišića značajno povećava bol. Istezanje se vrši na sledeći način: ležeći na ledjima, desna noga se savije u zglobovima kuka i kolena. Levom rukom se dohvati desno koleno i povuče u pravcu levog ramena. Tada se desnom rukom uhvati za petu i ona rotira upolje, čime se izazove unutrašnja rotacija desne potkolenice i natkolenice i potpuno isteže piriformni mišić. Drugi način je da se u stojećem položaju vrh stopala postavi na stolicu tako da se postigne ugao od 90 stepeni u zglobovima kuka i kolena. Potom se rukama uhvati koleno, i noga rotira put unuta ne napuštajući tačku oslonca prstiju stopala na stolici. Za postavljanje dijagnoze piriformis sindroma izvodi se i radiografija, NMR, kao i elektromioneurografijom.

Tretman je najpre u vidu vežbi istezanja, trajanja od 5 do 60 sekundi, više puta dnevno, uz ultrazvučnu masažu. Ukoliko problem i dalje perzistira, koriste se steroidne infiltracije, a kao poslednja opcija radi se operativno lečenje.

The post Piriformis sindrom i ishijalgija appeared first on Sport i Zdravlje.

Bol u donjem delu ledja je jedan od najčešćih bolnih sindroma, koje značajno i dugotrajno narušava sportske, ali i svakodnevne životne aktivnosti, i umanjuje radnu sposobnost. Kao jedan od prvih načina lečenja ovog sindroma, još krajem 19. veka promovisano je mirovanje ležanjem u krevetu, u jednom od nekoliko preporučenih položaja. Iako se ovo i dalje često u praksi koristi, savremena znanja o uzroku i lečenju su ovaj stav značajno izmenila.

Mirovanje je kao tretman uveo škotski hirurg Džon Hanter (1728-1793), u svom istraživanju rana i inflamacije. On je smatrao da je mirovanje neophodno za ozdravljenje inflamiranog i povredjenog dela tela. Ovo mišljenje je kasnije podržao engleski hirurg Džon Hilton (1804-1878), kroz seriju svojih predavanja na Kraljevskom hirurškom koledžu u Londonu, na temu "Mirovanje i bol", tvrdeći da je mirovanje prirodni način lečenja inflamacije nastale nakon povrede ili rane.

Njihov koncept je kasnije proširen i ostvario je ogroman uticaj na čitavu medicinu. Mirovanje kao vid lečenja je uvedeno u mnoga medicinska stanja i oboljenja. (Shenker & Ellis, 2007)

Kada je u pitanju bol u donjem delu ledja, mirovanje kao način lečenja je uvedeno u uverenju da je bol nastao kao posledica povrede, koja bi nelečena dovela do razvoja hroničnog bola. Verovalo se da bi pokreti ili fizička aktivnost tokom bolne faze doveli do povećanja bola što je tumačeno repetitivnim povredjivanjem, te su kao štetni bili zabranjivani. Kod oštećenog  intervertebralnog diskusa, mirovanje je uvedeno sa idejom da terapija ležanjem dovodi do smanjenja aksijalnog pritiska na diskus te će on da se nekako "vrati" u svoju normalnu poziciju. Iako nije bilo dovoljno naučnih dokaza, terapija ležanjem se održala i održava više od 200 godina. (Allan & Waddell, 1989)

Novi pristupi bolu u donjem delu ledja

Iako je još od samog početka bilo lekara koji su sumnjali u efikasnost i racionalnost ove terapije, tek se osamdesetih godina prošlog veka pojavljuju značajna istraživanja, i to najpre u cilju odredjivanja koliko ležanja je neophodno. Tako je na primer utvrdjeno da izmedju dva dana i sedam dana ležanja nema klinički značajne razlike u efektu lečenja. Zaključeno je da su dva dana ležanja neophodna ali i dovoljna. (Deyo et al., 1986)

Kasnija istraživanja su pokazala da ležanje bilo kog trajanja ne samo da ne doprinosi izlečenju, već ga često i odlaže (uz druge nepovoljne efekte po organizam, poput osteporoze, hipotrofije mišića, povećanja rizika ka dubokoj venskoj tromobozi, negativnih psiholoških efekata, i drugih). (Waddel, 1999)

Savremeno shvatanje bola u donjem delu ledja preporučuje ranu aktivaciju. Više studija ukazuje da zadržavanje normalnog nivoa aktivnosti uprkos simptomima ima isti ili bolji efekat od terapije ležanjem. Medicina zasnovana na dokazima od 2004. godine uključuje tvrdjenje da je kod akutne lumboishijalgije efekat primene ležanja na smanjenje bola i olakšanje svakodnevnih aktivnosti manje efikasan od zadržavanja normalne aktivnosti. (Hagen et al., 2004)

Kod hroničnog bola u donjem delu ledja, dokazano je da vežbanje poboljšava funkcionalni status, umanjuje bolne tegobe i smanjuje period narušene radne sposobnosti. (Lindstrom et al., 1992a,b)

Literatura

1. Shenker N, Ellis H. John Hilton (1805-78): anatomist and surgeon. J med biogr 2007;15(4):219–26. 
2. Allan DB, Waddell G. A historical perspective on low back pain and disability, Acta Orthopaedica 1989; 60(3):1-23.
3. Deyo RA, Diehl AK, Rosenthal M. How many days of bed rest for acute low back pain? New Eng J Med 1986; 315:1064-1070.
4. Waddell G. The Back Pain Revolution, Churchill Livingstone, New York. 1999.
5. Hagen KB, Hilde G, Jamtvedt G, Winnem M. Bed rest for acute low-back pain and sciatica. Cochrane Database of Systematic Reviews 2004, Issue 4. Art. No.: CD001254.
6. Lindstrom I, Ohlund C, Eek C, et al.Mobility, strength, and fitness after a graded activity program for patients with subacute low back pain: a randomized prospective clinical study with a behavioral therapy approach. Spine 1992; 17:641-652.
7. Lindstrom I, Ohlund C, Eek C, et al. The effect of graded activity on patients with subacute low back pain: a randomized prospective clinical study with an operant-conditioning behavorial approach. Physical Therapy 1992; 72:279-293.

The post Ležanje kod bola u ledjima? appeared first on Sport i Zdravlje.