CoreFitMax (korfitmaks) je metoda motoričkog testiranja baziran na algoritmu statističke analize 88 standardnih sportsko-ortopedskih znakova i trenažnih testova.

Rezultati CoreFitMax testiranja su: 

(1) procentualni odnos relativnog mirujućeg mišićnog tonusa preko 60 mišića važnih za čovekovo držanje, kretanje i sportske performanse; 

(2) procenat globalne koordinacije mišića, i

(3) proračun optimalne telesne težine i načina hoda. 

Testiranje se sprovodi bez senzora i bez posebne opreme, uz pomoć CFM softvera i uz jednostavne rekvizite koji se mogu naći u svakoj teretani ili fitnes centru. Uvežbanom treneru ili terapeutu potrebno je manje od 20 minuta da sprovedu CFM testiranje jedne osobe i odmah odštampaju rezultat.

Ukoliko se primeti značajan miofascijalni disbalans (najčešće kao posledica…

 …nezalečene povrede, ili posledica neodgovarajućeg ili nekontrolisanog vežbanja), na osnovu CFM rezultata softverski se generiše precizan individualizovani program proprioceptivno-baziranog vežbanja takav da postupno koriguje uočene disbalanse tokom nekoliko meseci. Broj parametara (rezultati CFM testa vežbača x relevantni parametri preko 500 standardnih kondicionih i fitnes vežbi i pokreta učitanih u softver)  koje softver obradi za izradu jednog mesečnog programa jedne osobe je preko 31000. Ovoliku preciznost može da ostvari jedino lični trener koji trenira samo jednog vežbača, što je znatno skuplje i vremenski zahtevnije od  kompjuterske izrade programa.

• Ostvarivanje terapijskih ciljeva trenažnim metodama, u cilju otklanjanja i prevencije hroničnih povreda.
• Progresija (redosled primene sve težih vežbi) vežbanja prati redosled razvoja motorne kontrole čoveka, i ostvaruje se na više načina: usložnjavanjem vežbi, povećanjem opterećenja, smanjenjem stabilnosti oslonca, korišćenjem zahtevnijih rekvizita, ili kombinacijom navedenog.
• Osnovno orudje u CoreFitMax vežbanju je kontinuirana promena položaja težišta tela, površine oslonca kao i ravni pokreta prilikom vežbanja.
• Periodizacija vežbanja je sastavljena prema savremenim načelima sportskog treninga.
• Program vežbanja se sastavlja uz pomoć računara, na osnovu seta motoričkih testova koji se ponavljanju jednom mesečno.
• Vežbe se sprovode uz individualnu stručnu asistenciju, prilagodjeno uzrastu, polu i konstituciji.

• kod prisustva lošeg držanja, slabe koordinacije pokreta ili konstitucionalne hipermobilnosti (labavi zglobovi)
• kao podrška aktivnostima svakodnevnog života, odnosno kao oblik individualnog fitnesa
• u sklopu bazičnih trenažnih aktivnosti u različitim sportovima (trčanje, plivanje, fudbal, košarka, tenis, džudo i još 8 sportova).

U sva tri slučaja vežbač se na osnovu testova svrstava u jedan od četiri nivoa vežbanja:

1. CFM Range (poboljšanje obima pokreta),
2. CFM Balance (poboljšanje kontrole stabilnosti zglobova),
3. CFM Control (poboljšanje kontrole pokreta), i
4. CFM Skill (poboljšanje kvaliteta pokretljivosti, tj. veštine pokreta)

The post CoreFitMax appeared first on Sport i Zdravlje.

Labavost skočnih zglobova, u kombinaciji sa urodjenom hipermobilnom konstitucijom, telesnom težinom većom od optimalne i uzrastom koji karakteriše burni i skokoviti razvoj lokomotornog sistema, otežava i usporava uspostavljanje samostalnog hoda i može dovesti do razvoja deformiteta čitavih donjih ekstremiteta. (Adolf et al, 2003; Garciaguirre et al, 2007)

Zato je važno pravilno odabrati cipele koje treba da preduprede navedene probleme i obezbede uslove za normalan stojeći oslonac i hod. To je preduslov za pravovremeni i pravilan dalji motorički razvoj- osvajanje novih oblika prirodnog kretanja poput skoka i trčanja. U Srbiji funkcioniše preko 20 radionica i radnji za izradu ili prodaju ortopedskih cipelica, kao i veliki broj mesta se nude konfekcijske cipelice za odojčad i decu. Mnoge od tih cipelica, medjutim, nisu sasvim odgovarajuće za zdravo, normalno stopalo i za period uvodjenja i savladavanja hoda (od devetog meseca do kraja treće godine, uz značajne individualne varijacije). Stoga je važno da roditelji pri pravljenju ili kupovini cipelica mogu da formiraju kriterijum za odabir odgovarajuće obuće.

Šta je važno kod cipelica za decu

Bilo da su konfekcijske ili ručno pravljene, cipelice za zdravu decu treba da zadovolje odredjene uslove. (Staheli, 1991). Najvažniji od njih su:

• Adekvatna veličina (a pravilno merenje uključuje dužinu stopala, širinu stopala, oblik otiska opterećenog stopala, kao i najmanje tri obima- u nivou korenova prstiju, u predelu subtalarnog zgloba zgloba preko pete, i iznad skočnog zgloba)
• Vezivanje pertlama (sa najmanje 3 para rupa, jer to pruža neophodnu čvrstinu na dovoljnoj dužini risa stopala). Čičak vezivanje treba da se koristi samo za decu koja ne uspevaju da samostalno barataju pertlama
• Materijal: preporučeni materijal je boks koža, dok se antilop koža može koristiti za uzrast veći od četiri godine i to ukoliko nema hipermobilnosti zglobova niti deformiteta kolena
• Stabilizacija skočnog zgloba (visina sare, dužina unutrašnjeg pojačanja- luba
• Oblik pete (naročita konfiguracija pete, tzv. Tomasova peta, nekada i sa unutrašnjom povišicom (supinacionom trakom) u cilju stabilizacije donjeg skočnog (subtalarnog) zgloba. Ta unutrašnja povišica može biti različite veličine, zavisno od visine i težine deteta, broja cipela i stepena labavosti zglobova.
• Čvrstina prednjeg dela cipele (kapne), koja može biti ojačana
• Materijal djona: najpovoljniji je djon od kože (koji sprečava deformaciju cipele oko uzdužne ose), i po mogućnosti se pendžetira kako bi se sprečilo klizanje.
• Uložak u cipeli može biti ugradjen u cipelu ili slobodan (pa se može vaditi radi pranja, i premestiti u drugu obuću). Najčešće se koristi standardni stabilni anatomski oblikovani uložak, a po potrebi se može koristiti i drugačiji.

Unesite Vašu mail adresu da biste preuzeli kompletan opis (specifikaciju) preporučenih cipelica za decu, kako biste ih lakše odabrali u okviru asortimana prodavnica konfekcijskih cipela za decu, ili na osnovu specifikacije ručno i po meri izradili u specijalizovanim radionicama.

[contact-form-7 id=”426″ title=”Cipelice”]

Upotreba

Ovakav tip cipelica treba nositi po mogućnost pri svakom osloncu (jer su samo pri osloncu aktivne), a najmanje 6 sati dnevno. Što se dete više kreće, i što više pokušava da iskrivi i savlada cipelice, to je njihov stabilizacioni efekat veći.

Isti tip cipelica se može koristiti i za decu koja su prohodala i nemaju drugih deformiteta nogu, sve do navršene četvrte godine života. U kasnijem periodu se one sve manje koriste jer se uvodi i sportska obuća, čiji izbor je takodje veoma važan. Neki vidovi sportske obuće (roleri, klizaljke i skijaške cipele) imaju snažan preventivni učinak kod zdravog hipermobilnog stopala. Naravno, zbog rizika od povreda, sve ove aktivnosti podrazumevaju adekvatnu pasivnu zaštitu deteta (štitnici, odeća), naučenu tehniku kretanja kao i nadzor i asistenciju odrasle osobe. (Walther et al, 2008; Stoffregen et al, 1997)

Literatura

The post Kako odabrati obuću za decu appeared first on Sport i Zdravlje.

Nakon rodjenja, pod uticajem položaja u poslednjim mesecima trudnoće kao i različitih senzo-motoričkih stimulansa kroz doživljaj pokreta, osećaj dodira i otpora okolnih površina i predmeta, stopalo se u prvoj godini života aktivno razvija kroz više faza:

• Prvih nekoliko nedelja konfiguracija i pokretljivost stopala ne pokazuje značajnu razliku u odnosu na period poslednjih meseci trudnoće (Fritsch, 1996)
• Tokom sledećih 3-4 meseca smanjuje se obim pokreta dorzalne fleksije (podizanja stopala naviše) a povećava se obim pokreta plantarne fleksije (opružanja stopala odnosno pregibanja tabanske strane) (Maier & Killmann, 2003)
• Do perioda uspostavljanja stojećeg oslonca (što se dešava prosečno oko devetog meseca) održava se obim pokreta supinacije (uvrtanja stopala), a pokušaji uspravljanja stimulišu zadebljanje tabanskog masnog jastučeta i formiranje  tabanske kože u smislu nosioca oslonca (Bleck, 1982)

Razvoj oslonca

Od devetog meseca (uz uvažavanje individualnih razlika) toleriše se i potpomaže uspravljanje deteta u stojeći stav, i uvežbavanje održanja ravnoteže i hoda. U tom cilju u upotrebi su različite sprave i pomagala: ogradice, kaiševi za pridržavanje pri hodu, kao i različite sprave za olakšani oslonac.

Obzirom da se motorički razvoj deteta odvija u centrifugalnom pravcu, kontrola stabilnosti i pokretljivosti zglobova noge je različita: najveća je kod kukova, slabija kod kolena a najslabija kod skočnih zglobova i stopala. (Sutherland & Valencia, 1997) Pored specifičnosti motorne kontrole, još faktora dodatno umanjuje stabilnost skočnog zgloba:

• elastičnost mekih tkiva karakteristična za uzrast odojčeta
• asimetrična konfiguracija fokusa oslonca na stopalu- veća površina oslonca se nalazi upolje od osovine pokreta u subtalarnom zglobu (koji je odgovoran za pokrete uvrtanja i izvrtanja stopala).

Iz tih razloga, potrebno je posebnu pažnju obratiti na stabilizaciju skočnog i subtalarnog zgloba prilikom uvežbavanja oslonca i hoda. U praksi, to se može postići nošenjem adekvatne obuće za prohodavanje.

Ovaj uobičajeni, normalni i očekivani sled dogadjaja može biti poremećen ili izmenjen, pri čemu nastaju deformiteti skočnog zgloba i stopala. U tom slučaju svakako je neophodno potražiti stručnu pomoć, sprovesti preciznu dijagnostiku i pravovremeno lečenje. Ukoliko se otkriju na vreme, mnogi deformiteti pa i veoma teški, mogu se uspešno korigovati. Ukoliko dete nema vidljivih deformiteta, neophodno je pravilnim izborom aktivnosti, igračaka, pomagala, obuće i drugih elemenata vršiti prevenciju njihove eventualne pojave u kasnijem periodu.

Literatura

1. Fritsch H. Sectional anatomy of connective tissue structures in the hindfoot of the newborn child and the adult. Anat Rec 1996;246: 147–54.
2. Maier E, Killmann M. Kinderfuß und Kinderschuh. Munich: Verlag Neuer Merkur; 2003.
3. Bleck EE. Developmental Orthopaedics. III. Toddlers. Dev Med Child Neurol 1982;24:533–55.
4. Sutherland DH, Valencia F. Padiatric gait. In: Drennan JC, editor. The child’s foot and ankle. New York: Raven Press; 1992. pp. 19–35. Laboratory, University of Calgary; 1997.

The post Prvi koraci appeared first on Sport i Zdravlje.

Postoje brojni naučni radovi o uticaju položaja i pokreta u zglobu kuka na modifikaciju razvojnog poremećaja kuka. U tom smislu, za sve bebe kod kojih se usled luksacije ili subluksacije već ne leče na druge načine, primenjuje se preventivno široko povijanje i to: dovoljno široko (dve uzdužno postavljene široke tetra pelene i preko njih švedska pelena) i dovoljno dugo (što duže i dokle god ne značajno remeti oslonac i hod, dakle najmanje do kraja osmog meseca). (Banta & Scrutton, 2003; Woolacott at al, 2005)

Cilj ove prevencije je da se čak i suptilna, minimalna displazija umanji ili otkloni, odlažući eventualnu ugradnju proteze zgloba kuka u starosti. Prisustvo velikog broja različitih uzročnih faktora RPK svakako otežava merenje pozitivnog učinka pojedinačnih terapijskih mera, ali svako poboljšanje, makar i minimalno, može doneti odlaganje u usporavanje habanja zgloba kuka tokom čitavog života. (Gupte, 2000; Elbourne et al, 2002; Dunn et al, 1985; Falliner et al, 1999)

Da li je dovoljno povijati dete Pampers pelenom?

Pampers pelene ne doprinose raširenoj poziciji nogu, tako da se mogu koristiti uz široki povoj, ali ne i umesto njega.

Da li široki povoj dovodi do pregrevanja deteta?

Nepromočiva Pampers pelena, a naročito nakon upijanja tople mokraće, podseća na termofor. Pamučne pelene u toj situaciji minimalno otežavaju hladjenje karličnog predela (koji predstavlja relativno mali deo bebine površine tela). Umesto odbacivanja širokog povijanja, pravi potez je pravovremena zamena natopljene Pampers pelene, kao i izbor adekvatne odeće koja omogućava odgovarajuću razmenu toplote preko (značajno velike) površine trupa i nogu.

Da li široki povoj ima ikakvih loših efekata?

Jedine teškoće koje široko povijanje donosi su vezane za pranje veće količine veša (gde se obavezno zapetljaju dugačke trake švedskih pelena). Ukoliko se postavi pravilno, široko povijanje omogućava značajne spontane pokrete bebinih kukova. Pri svakom povijanju, beba uz roditeljsku pomoć treba da izvede nekoliko ponavljanja aktivnih i pasivnih vežbi za zglobove kukova.

Do kada treba nositi široki povoj?

Pošto mu je dejstvo usmereno na poboljšanje razvoja zgloba kuka, a to je dugotrajan proces, široki povoj treba koristiti sve dok njegovo prisustvo ne počne da smeta. Smatra se da on otežava proces sužavanja širokog oslonca pri hodu deteta (naime, deca najpre hodaju sa široko postavljenim nogama, a kad se osete sigurnim u pogledu održavanja ravnoteže, sužavaju oslonac u cilju lakšeg i bržeg kretanja), znači ne pre drugog meseca hoda. To znači da je kod najvećeg broja dece široki povoj povoljno koristiti najmanje tokom prvih 8 meseci.

Da li je široko povijanje garancija da će kukovi biti sasvim zdravi?

Široko povijanje je značajno povećanje šanse za pravilan razvoj zgloba kuka. Medjutim, postoje i druge bolesti i deformiteti koji mogu oštetiti zglob kuka u kasnijem periodu, i za koje postoje izvesni načini prevencije.

Literatura

1. Banta J, David Scrutton D: Hip disorders in childhood. Cambridge University Press, 2003, p. 54.
2. Woolacott N, Puhan M, Steurer J, Kleijnen J: Ultrasonography in screening for developmental dysplasia of the hip in newborns: systematic review. BMJ 2005; 330 : 1413.
3. Gupte S.: Recent Advances in Pediatrics: Neonatology 2 (5). Jaypee Brothers Publishers. 2000, p. 349.
4. Elbourne D, Dezateux C, Arthur R, Clarke NM, Gray A, King A, et al.Ultrasonography in the diagnosis and management of developmental hip dysplasia (UK hip trial): clinical and economic results of a multicentre randomised controlled trial. Lancet 2002; 360:2009–17.
5. Dunn M, Evans E, Thearle J, Griffiths D, Witherow J. Congenital dislocation of the hip: early and late diagnosis and management compared. Arch Disease Childhood 1985;60: 407–14.
6. Falliner A, Hahne HJ, Hassenpflug J. Sonographic hip screening and early management of developmental dysplasia of the hip. J Pediatr Orthop B 1999;8(2):112-7.

The post Kako povijati bebu II deo – preventiva appeared first on Sport i Zdravlje.

Jedna od prvih nepoznanica mladih roditelja je problem povijanja bebe. U masi različitih informacija pristiglih sa više strana, često je teško formirati kriterijum na osnovu kojeg treba odabrati relevantne, prave savete, i na pravi način ih odvojiti od paušalnih nagadjanja, modernih trendova ili arhaičnih običaja. Evo nekih naučno zasnovanih stavova koji u tome mogu pomoći:

U našoj sredini se više decenija sprovode sistematski ultrazvučni pregledi u cilju ranog otkrivanja razvojnog poremećaja kuka (RPK). To je podmuklo oboljenje nepoznatog uzroka, ali se zna da na njegovu pojavu utiče kombinacija više faktora: genetska predispozicija, nepovoljni položaji fetusa u trudnoći, smanjena količina amnionske tečnosti, hipermobilnost zgloba kuka, i način povijanja bebe. (Mahan & Kasser, 2008; Avery et al, 1999; Chan et al, 1997; Fanaroff & Martin, 2002, Shipman et al, 2006)

Kod RPK je prisutna displazija acetabuluma (zglobne čašice kuka) – pojava da je on nedovoljne dubine, prevelike strmine ili neodgovarajuće usmerenosti). Brzina razvoja i intenzitet poremećaja znatno variraju, što za posledicu ima različite kliničke slike u različitom uzrastu. Što je brzina razvoja poremećaja manja, to su klinički simptomi blaži i kasnije nastaju, a potreba za ultrazvučnom (kasnije i radiografskom) dijagnostikom je veća. Iz tog razloga se rade periodični kontrolni ultrazvučni pregledi.

• Ukoliko poremećaj nastane rano i napreduje brzo, manifestuje se iščašenjem (luksacijom) zgloba kuka prisutnim na rodjenju (te se pored obaveznog kliničkog pregleda što ranije radi i prvi ultrazvučni pregled kukova, kako bi se neoperativno lečenje što ranije primenilo).
• Blaže izražen poremećaj se na prvom ili kontrolnim UZ pregledima vidi kao subluksacija zgloba.
• Još blaže izražena forma displazije se dijagnostikuje znatno kasnije, u odraslom dobu.

Težina oboljenja je u obrnutoj srazmeri sa učestalošću javljanja: išćašenja su najredja, a blage displazije najčešće. (Lorente Moltó et al. 2002; Dezateux & Rosendahl, 2007)

Genetska predispozicija se danas prepoznaje na dva načina: jedan je različita etničko/geografska distribucija poremećaja (u pojedinim delovima severne Evrope i severne Amerike, Japanu, na čitavom Mediteranu, kao i u našoj sredini ova bolest je znatno češća), a drugi je uticaj nasledive hipermobilnosti zglobova što olakšava nastanak razvojnog poremećaja kuka. Veoma visok procenat RPK kod nas zahteva drugačiji pristup u odnosu na zdravstvene sisteme zemalja koje imaju nisku incidencu ovog poremećaja (pojedine zemlje su preko cost/benefit analiza zaključile da su obavezni kontrolni ultrazvučni pregledi skuplji od sporadičnog operativnog lečenja, i ograničile primenu UZ pregleda kukova samo kod onih beba gde se sumnja na RPK). Stavljajući ekonomske parametre u drugi plan, kod nas se teži da sve bebe prodju sistematske UZ preglede, čime se obezbedjuje pravovremeni početak lečenja i maksimizuju šanse za uspešno izlečenje. (Ishida, 1977; Yamamuro & Ishida, 1984; Patel, 2001; Abdinejad et al, 1996)

Završni stadijum RPK su prevremene degenerativne promene (coxarthrosis), sa propadanjem zglobne hrskavice i progresivnim bolovima, uz perspektivu operativnog lečenja putem ugradnje proteze zgloba kuka. Iz tog razloga, neophodno je sprovesti što bolju prevenciju, što raniju dijagnostiku i adekvatnu terapiju tamo gde je ona potrebna. (Furnes et al, 2000)

Nastavak: Kako povijati bebu II – prevencija

Literatura

1. Mahan S, Kasser J. Does Swaddling Influence Developmental Dysplasia of the Hip? Pediatrics 2008;121(1):177-8.
2. Avery B, Fletcher A, Macdonald G: Neonatology, pathophysiology and management of the newborn , 5th ed. Lippincott , Philadelphia, 1999:1277-9.
3. Chan A, Mccaul K, Cundy G: Perinatal risk factors for developmental dysplasia of the hip. Pediat Radiology 1997;44:591-613.
4. Fanaroff A, Martin J: Neonatal medicine, 7th ed, Mosby St Louis,2002:1621-3.
5. Shipman A, Helfand M, Moyer A, Yawn P. Screening for Developmental Dysplasia of the Hip: A Systematic Literature Review for the U.S. Preventive Services Task Force. Pediatrics 2006;117(3):557–76.
6. Lorente Moltó F, Gregori A, Casas L, Perales V. Three-Year Prospective Study of Developmental Dysplasia of the Hip at Birth: Should All Dislocated or Dislocatable Hips Be Treated? J Pediatr Orthop 2002; 22(5):613-21.
7. Dezateux C, Rosendahl K. Developmental dysplasia of the hip. Lancet 2007;369:1541-52.
8. Ishida K. Prevention of the development of the typical dislocation of the hip. Clin Orthop Relat Res 1977;(126) :167 –169.
9. Yamamuro T, Ishida K. Recent advances in the prevention, early diagnosis, and treatment of congenital dislocation of the hip in Japan. Clin Orthop Relat Res 1984;(184) :34 –40.
10. Patel H. Preventive health care, 2001 update: screening and management of developmental dysplasia of the hip in newborns. Can Med Assoc J 2001;164:1669–77.
11. Abdinejad  F, Takapowy J, Eskandari N: Incidence of congenital dislocation of the hip. MJIRI 1996;9:275-80.
12. Furnes O, Lie SA, Espehaug B, Vollset SE, Engesaeter LB, Havelin LI. Hip disease and the prognosis of total hip replacements. A review of 53,698 primary total hip replacements reported to the Norwegian Arthroplasty Register 1987-99. J Bone Joint Surg Br 2000;83:579-86.
     

The post Kako povijati bebu I deo – razvojni poremećaj kuka appeared first on Sport i Zdravlje.

Iako urodjena, generalizovana labavost zglobova se može značajno modifikovati adekvatnim fizičkim vežbanjem. Različiti su načini tog vežbanja- od individualnog, u svom domu, do organizovane i prepoznatljive rekreativne aktivnosti. U svakom slučaju, korisna je svaka aktivnost koja se sprovodi prema sledećim pravilima:

• Intenzitet treba da bude adekvatno doziran (bez stimulacije refleksa na istezanje);

• neophodno je vežbati kontinuirano, svakodnevno ili svakog drugog dana, zavisno od trenutne forme;

• obim pokreta trupom i udovima pri vežbanju treba da bude korigovan, tako da odgovara normalnom, prosečnom opsegu tih pokreta. Treba izbegavati dovodjenje zglobova u krajnje, bolne položaje;

• izbor i doziranje vežbi treba da bude usmeren na ciljano povećanje tonusa i funkcionalno skraćenje onih mišića koji stabilizuju hipermobilne zglobove;

• najpovoljniji rezultati se ostvaruju primenom proprioceptivnog treninga.

U dečjem uzrastu, od druge do sedme godine, u prusustvu generalizovane ligamentarne labavosti javlja se opasnost od nastanka razvojnog deformiteta zglobova kolena. U tom smislu preporučuje se stabilizacija skočnog zgloba individualno pravljenim čvrstima cipelicama posebnih karakteristika, takvih da nemaju funkciju korekcije deformiteta već njegove prevencije.

Generalizovana ligamentarna labavost je urodjena i značajna telesna karakteristika, čiji uticaj na lokomotorni sitem nije zanemarljiv. Ipak, ohrabruje činjenica da pravilno odabrana rekreativna fizička aktivnost, edukacija oko prevencije povreda i upotreba proprioceptivnih stimulatora u vidu spoljašnje mehaničke potpore zglovoba mogu pomoći u modifikovanju onoga sa čime smo rodjeni, te uz zadovoljstvo i radost vežbanja doprineti i smanjenju rizika od povreda.

The post Vežbanje i hipermobilnost appeared first on Sport i Zdravlje.

Sa zdravstvene strane, najčešća posledica generalizovane hipermobilnosti je bol, koji se obično javlja nakon težeg fizičkog opterećenja, uzrokovan većim opterećenjem mišića u cilju stabilizovanja labavih zglobova. Dakle, bol se razvija u mišićima oko zglobova, uprkos osećaju da dolazi iz samog zgloba. Pored toga, postoji i mogućnost pojave povećane količine zglobne tečnosti u zglobovima, praćene osećajem napetosti i pritiska.

Ukoliko je hipermobilnost zglobova uzrokovana genetski determinisanim varijacijama u kolagenu i drugim srodnim proteinima, očekuju se i druge posledice: češća je pojava ravnih stopala, veći je rizik za poremećaj kičmenog stuba (spondilolistezu), kao i za nastanak proširenih vena ili trbušnih hernija. Sve su to znaci izmenjenih biomehaničkih karakteristika vezivnog tkiva.

Treba napomenuti da ovo nije dokaz bolesti, već samo mogući znak rizika. Hipermobilni zglobovi, naročito u uslovima povećanih fizičkih opterećenja u sklopu rekreativnih ili sportskih aktivnosti, nose povećani rizik od povredjivanja. U studiji objavljenoj u British Journal of Sports Medicine (Smith et al., 2005) pokazana je značajna povezanost Beightonovog skora sa prisustvom povreda zglobova, i to najčešće skočnog zgloba, kolena i zglovoba na prstima.

Nekada je i korisno

Generalizovana ligamentarna labavost je svakako značajan zdravstveni parametar, ali nije nužno znak nekog poremećaja. Ona se može povećati treningom (pojedini sportovi, poput gimnastike, imaju naglašene zahteve u pogledu velikog obima pokreta u zglobovima) ili odgovarajućim telesnim aktivnostima- upražnjavanje joge, na primer, stimuliše relaksaciju mišiča i čini zglobove čitavog tela pokretljivijim.

U procesu izbora rekreativne ili sportske aktivnosti, povećana zglobna labavost može da igra presudnu ulogu- povoljno je odabrati one aktivnosti u kojima ta karakteristika ne povećava rizik od povreda, već predstavlja komparativnu prednost.

Literatura

1. R Smith, A K Damodaran, S Swaminathan, R Campbell, L Barnsley. Hypermobility and sports injuries in junior netball player. British Journal of Sports Medicine. 2005; 39: 628-631

The post Da li je hipermobilnost korisna ili štetna? appeared first on Sport i Zdravlje.

Hipermobilnost

Varijacije medju ljudskim konstitucijama otežavaju mogućnost kvantifikacije hipermobilnosti. Već dugi niz godina u upotrebi je Bejtonova bodovna skala, gde se procenjuje i boduje pojedinačna fleksibilnost na ukupno devet segmenata tela (lumbalni deo kičmenog stuba, palčevi, mali prsti na šaci, laktovi, kolena). Većina ljudi ima jedan do dva fleksibilna regiona, a svega oko 0,5% ima generalizovanu labavost više od četiri zgloba. Tom kriterijumu se dodaje prisustvo bolova u zglobovima (pod uslovom da je hipermobilnost uzrok bolnim tegobama), rastegljivost kože, telesna konstitucija u vidu visokog rasta i tankih udova sa izraženo dugačkim prstima, proširene vene, prisustvo trbušnih kila ili epizoda iščašenja zglobova.

The post Kako se hipermobilnost meri? appeared first on Sport i Zdravlje.

Unutrašnji kosi i poprečni trbušni mišić štite ingvinalni kanal, kontinualno su aktivni pri stajanju, pojačano su aktivni pri povećanju intraabdominalnog pritiska. 

Transverzus abdominis ne učestvuje značajno u pokretima trupa. Medjutim, preko svog pripoja na torakolumbalnoj fasciji može doprineti antefleksiji lumbalnog dela kičmenog stuba, što je naročito bitno pri uspravljanju.

Funkcija iliopsoasa je uglavnom fleksija, uz blagu adukciju. On izvodi inklinaciju karlice, povećava lumbalnu lordozu. Kad je femur fiksiran, iliopsoas povlači lumbalnu kičmu unapred, flektira je  i rotira prema suprotnoj strani (rotacioni efekat je najveći na L3).

Lumbalni dorzalni ekstenzori ekscentričnom kontrakcijom kontrolišu lumbalnu fleksiju, ali praktično samo ukoliko je ta fleksija velikog obima ili toliko brza da aktivira refleks na istezanje.

Lumbalnu fleksiju više od spinalnih ligamenata limitiraju fasetni zglobovi (svojom apozicijom kroz pokret združene rotacije i prednje translacije) i intervertebralni diskusi. Vežbe sa brzom i ekstenzivnom lumbalnom fleksijom stoga nisu preporučljive jer stvaraju preterano opterećenje na zadnje spinalne strukture, dovodeći do hipermobilnosti i fasetne degeneracije. (Norris, 1993)

Literatura

1. Norris CM. Abdominal muscle training in sport. Br J Sp Med 1993;27(1):19-27.

The post Pokreti i pokretači trupa I deo appeared first on Sport i Zdravlje.

Multifidni mišić je jedan od najmanjih mišića ledja. On je jedan od primera da uobičajeno verovanje kako su mali mišići manje važni za pokrete od krupnih nije tačno.

Multifidni mišić obuhvata dve serije mišićnih snopova: površnu i duboku, i pripaja se na rtnim nastavcima, kao i drugim nastavcima zadnjih delova pršljenova, kao i na više sakralnih ligamenata i njihovih aponeuroza.

Koja je funkcija multifidusa?

Multifidus pomaže u distribuciji sile izmedju susednih pršljenova. Pored toga, on igra ulogu stabilizatora kičmenog stuba. Sa kineziološke tačke gledišta, on učestvuje u obrascima pokreta udova i trupa tako što, osim što učestvuje u stabilizaciji trupa u cilju pružanja oslonca za pokret udova, on sadrži veliki broj mišićnih vretena (senzora za stepen istegnutosti mišića). Zahvaljujući signalima iz mišićnih vretena, iz multifidusa kao i sa drugih lokacija, naše telo ima uskladjene i precizne pokrete i adekvatan balans, a naši mišići imaju optimalnu aktivaciju. 

Uočeno je da se kontrakcija multifidusa dešava prilikom mnogih svakodnevnih pokreta trupom i udovima, poput pretklona, otklona trupa. Ona najčešće započinje neposredno pre početka tih pokreta, i traje tokom njihovog izvodjenja, štiteći kičmeni stub od povreda, i istovremeno ga pripremajući za održanje balansa čitavog tela pri pokretu koji sledi.

Rezultati istraživanja pokazuju da osobe sa hroničnim bolom u donjem delu ledja imaju značajno manju aktivnost multifidusa pri kretanju i izvodjenju vežbi snage i koordinacije nego zdrave osobe. (Danneels et al., 2002) Smatra se da je ovo uzrokovano bolom, štednjom pokreta i posledičnim narušavanjem kondicije i motoričnog obrasca multifidnih mišića. Kao posledica javlja se veća verovatnoća povreda ledja.

Šta raditi?

Nakon što smo shvatili važnu ulogu multifidnih mišića u očuvanju zdravlja i pokretljivosti trupa, a posebno u situaciji nakon operacija na kičmenom stubu, neophodno je primeniti set jednostavnih ali efikasnih vežbi za taj mišić. Evo jednog primera:

Multifidus vežba

• Zauzmite ležeći položaj na boku, držeći kičmeni stub u neutralnoj poziciji.
• Locirajte multifidni mišić na sledeći način: postavite dlan na predeo 3-5 cm bočno od centralne linije ledja, neposredno iznad linije struka.
• Dišući duboko i sporo, zamišljajte da gornju natkolenicu premeštate put napred, kao da se izvodi pokret pregibanja u zglobu kuka. Pod prstima ruke ćete osetiti sporo i snažno zatezanje multifidnog mišića.
• Kad savladate izolaciju kontrakcije multifidnog mišića u ovom položaju, isto to možete probati i u mnogim drugim različitim svakodnevnim položajim i pokretima.

Literatura

1. Danneels et. al. Differences in electromyographic activity in the multifidus muscle and iliocostalis lumborum between healthy subjects and patients with sub-acute and chronic low back pain. European Spine Journal. 2002; 11:13-19.

The post Multifidus- mali ali snažan mišić appeared first on Sport i Zdravlje.