Labavost skočnih zglobova, u kombinaciji sa urodjenom hipermobilnom konstitucijom, telesnom težinom većom od optimalne i uzrastom koji karakteriše burni i skokoviti razvoj lokomotornog sistema, otežava i usporava uspostavljanje samostalnog hoda i može dovesti do razvoja deformiteta čitavih donjih ekstremiteta. (Adolf et al, 2003; Garciaguirre et al, 2007)

Zato je važno pravilno odabrati cipele koje treba da preduprede navedene probleme i obezbede uslove za normalan stojeći oslonac i hod. To je preduslov za pravovremeni i pravilan dalji motorički razvoj- osvajanje novih oblika prirodnog kretanja poput skoka i trčanja. U Srbiji funkcioniše preko 20 radionica i radnji za izradu ili prodaju ortopedskih cipelica, kao i veliki broj mesta se nude konfekcijske cipelice za odojčad i decu. Mnoge od tih cipelica, medjutim, nisu sasvim odgovarajuće za zdravo, normalno stopalo i za period uvodjenja i savladavanja hoda (od devetog meseca do kraja treće godine, uz značajne individualne varijacije). Stoga je važno da roditelji pri pravljenju ili kupovini cipelica mogu da formiraju kriterijum za odabir odgovarajuće obuće.

Šta je važno kod cipelica za decu

Bilo da su konfekcijske ili ručno pravljene, cipelice za zdravu decu treba da zadovolje odredjene uslove. (Staheli, 1991). Najvažniji od njih su:

• Adekvatna veličina (a pravilno merenje uključuje dužinu stopala, širinu stopala, oblik otiska opterećenog stopala, kao i najmanje tri obima- u nivou korenova prstiju, u predelu subtalarnog zgloba zgloba preko pete, i iznad skočnog zgloba)
• Vezivanje pertlama (sa najmanje 3 para rupa, jer to pruža neophodnu čvrstinu na dovoljnoj dužini risa stopala). Čičak vezivanje treba da se koristi samo za decu koja ne uspevaju da samostalno barataju pertlama
• Materijal: preporučeni materijal je boks koža, dok se antilop koža može koristiti za uzrast veći od četiri godine i to ukoliko nema hipermobilnosti zglobova niti deformiteta kolena
• Stabilizacija skočnog zgloba (visina sare, dužina unutrašnjeg pojačanja- luba
• Oblik pete (naročita konfiguracija pete, tzv. Tomasova peta, nekada i sa unutrašnjom povišicom (supinacionom trakom) u cilju stabilizacije donjeg skočnog (subtalarnog) zgloba. Ta unutrašnja povišica može biti različite veličine, zavisno od visine i težine deteta, broja cipela i stepena labavosti zglobova.
• Čvrstina prednjeg dela cipele (kapne), koja može biti ojačana
• Materijal djona: najpovoljniji je djon od kože (koji sprečava deformaciju cipele oko uzdužne ose), i po mogućnosti se pendžetira kako bi se sprečilo klizanje.
• Uložak u cipeli može biti ugradjen u cipelu ili slobodan (pa se može vaditi radi pranja, i premestiti u drugu obuću). Najčešće se koristi standardni stabilni anatomski oblikovani uložak, a po potrebi se može koristiti i drugačiji.

Unesite Vašu mail adresu da biste preuzeli kompletan opis (specifikaciju) preporučenih cipelica za decu, kako biste ih lakše odabrali u okviru asortimana prodavnica konfekcijskih cipela za decu, ili na osnovu specifikacije ručno i po meri izradili u specijalizovanim radionicama.

[contact-form-7 id=”426″ title=”Cipelice”]

Upotreba

Ovakav tip cipelica treba nositi po mogućnost pri svakom osloncu (jer su samo pri osloncu aktivne), a najmanje 6 sati dnevno. Što se dete više kreće, i što više pokušava da iskrivi i savlada cipelice, to je njihov stabilizacioni efekat veći.

Isti tip cipelica se može koristiti i za decu koja su prohodala i nemaju drugih deformiteta nogu, sve do navršene četvrte godine života. U kasnijem periodu se one sve manje koriste jer se uvodi i sportska obuća, čiji izbor je takodje veoma važan. Neki vidovi sportske obuće (roleri, klizaljke i skijaške cipele) imaju snažan preventivni učinak kod zdravog hipermobilnog stopala. Naravno, zbog rizika od povreda, sve ove aktivnosti podrazumevaju adekvatnu pasivnu zaštitu deteta (štitnici, odeća), naučenu tehniku kretanja kao i nadzor i asistenciju odrasle osobe. (Walther et al, 2008; Stoffregen et al, 1997)

Literatura

The post Kako odabrati obuću za decu appeared first on Sport i Zdravlje.

Nakon rodjenja, pod uticajem položaja u poslednjim mesecima trudnoće kao i različitih senzo-motoričkih stimulansa kroz doživljaj pokreta, osećaj dodira i otpora okolnih površina i predmeta, stopalo se u prvoj godini života aktivno razvija kroz više faza:

• Prvih nekoliko nedelja konfiguracija i pokretljivost stopala ne pokazuje značajnu razliku u odnosu na period poslednjih meseci trudnoće (Fritsch, 1996)
• Tokom sledećih 3-4 meseca smanjuje se obim pokreta dorzalne fleksije (podizanja stopala naviše) a povećava se obim pokreta plantarne fleksije (opružanja stopala odnosno pregibanja tabanske strane) (Maier & Killmann, 2003)
• Do perioda uspostavljanja stojećeg oslonca (što se dešava prosečno oko devetog meseca) održava se obim pokreta supinacije (uvrtanja stopala), a pokušaji uspravljanja stimulišu zadebljanje tabanskog masnog jastučeta i formiranje  tabanske kože u smislu nosioca oslonca (Bleck, 1982)

Razvoj oslonca

Od devetog meseca (uz uvažavanje individualnih razlika) toleriše se i potpomaže uspravljanje deteta u stojeći stav, i uvežbavanje održanja ravnoteže i hoda. U tom cilju u upotrebi su različite sprave i pomagala: ogradice, kaiševi za pridržavanje pri hodu, kao i različite sprave za olakšani oslonac.

Obzirom da se motorički razvoj deteta odvija u centrifugalnom pravcu, kontrola stabilnosti i pokretljivosti zglobova noge je različita: najveća je kod kukova, slabija kod kolena a najslabija kod skočnih zglobova i stopala. (Sutherland & Valencia, 1997) Pored specifičnosti motorne kontrole, još faktora dodatno umanjuje stabilnost skočnog zgloba:

• elastičnost mekih tkiva karakteristična za uzrast odojčeta
• asimetrična konfiguracija fokusa oslonca na stopalu- veća površina oslonca se nalazi upolje od osovine pokreta u subtalarnom zglobu (koji je odgovoran za pokrete uvrtanja i izvrtanja stopala).

Iz tih razloga, potrebno je posebnu pažnju obratiti na stabilizaciju skočnog i subtalarnog zgloba prilikom uvežbavanja oslonca i hoda. U praksi, to se može postići nošenjem adekvatne obuće za prohodavanje.

Ovaj uobičajeni, normalni i očekivani sled dogadjaja može biti poremećen ili izmenjen, pri čemu nastaju deformiteti skočnog zgloba i stopala. U tom slučaju svakako je neophodno potražiti stručnu pomoć, sprovesti preciznu dijagnostiku i pravovremeno lečenje. Ukoliko se otkriju na vreme, mnogi deformiteti pa i veoma teški, mogu se uspešno korigovati. Ukoliko dete nema vidljivih deformiteta, neophodno je pravilnim izborom aktivnosti, igračaka, pomagala, obuće i drugih elemenata vršiti prevenciju njihove eventualne pojave u kasnijem periodu.

Literatura

1. Fritsch H. Sectional anatomy of connective tissue structures in the hindfoot of the newborn child and the adult. Anat Rec 1996;246: 147–54.
2. Maier E, Killmann M. Kinderfuß und Kinderschuh. Munich: Verlag Neuer Merkur; 2003.
3. Bleck EE. Developmental Orthopaedics. III. Toddlers. Dev Med Child Neurol 1982;24:533–55.
4. Sutherland DH, Valencia F. Padiatric gait. In: Drennan JC, editor. The child’s foot and ankle. New York: Raven Press; 1992. pp. 19–35. Laboratory, University of Calgary; 1997.

The post Prvi koraci appeared first on Sport i Zdravlje.

"Koja fizička aktivnost je najbolja za moje dete?"

"Na koji sport preporučujete da dete krene?"

Ovo su tipična pitanja koja pokazuju da savremeni, urbani način života često za posledicu ima višak "slobodnog" vremena a manjak strukturirane fizičke aktivnosti kod dece. U osnovi, na ovakva pitanja postoji jednostavan odgovor- igra! Medjutim, i slobodna dečja igra može imati različite pozitivne i/ili negativne uticaje na psihofizički status deteta i modelirati njegov razvoj i sazrevanje. Ovo se naročito odnosi na muskuloskeletni sistem.

U našoj sredini, u mnogim slučajevima presudni aspekt za odluku šta će dete da trenira bude organizacioni (blizina i dostupnost ponudjenih sadržaja), finansijski (prihvatljiva cena) ili porodični (ponuda odgovarajuće aktivnosti i za roditelja u istom terminu). Ako se desi situacija da dete želi neku aktivnost koja zahteva veći angažman u tom pogledu, pred roditelje se nameće dilema šta učiniti.

U tom smislu, pri odlučivanju o tome postoje odredjene smernice koje je povoljno imati u vidu:

• Neophodno je da detetu ponudjena fizička aktivnost, rekreacija ili trening prija. Da bi se povećala šansa za to, osim stimulativnog uticaja roditeljskog ubedjivanja, dobro je i da detetova konstitucija bude za odabranu aktivnost odgovarajuća. Na primer, osobe sa hipermobilnom kostitucijom treba da pažljivo biraju sport ili rekreativne aktivnosti.
• Odredjene vrste aktivnosti mogu imati naglašeni pozitivan (stimulativni ili preventivni) uticaj na pravilan razvoj muskuloskeletnog sistema kod dece, i to na različite načine: preko karakteristika podloge (mekoća strunjača), vrste kretanja (trčanje, skakanje, prevrtanje), socijalnog kontakta (individualni, grupni ili timski sportovi), oblika i upotrebe rekvizita (lopta, sprave…), i drugo.
• Pojedine aktivnosti u većoj meri zavise od godišnjih doba (dvoranske ili aktivnosti na otvorenom), ili su više ili manje sezonskog karaktera.
• Početni uspeh ili razočaranje ne bi trebalo da bude presudno, za prve pozitivne efekte je najčešće potrebno više meseci redovnog upražnjavanja fizičke aktivnosti.

U svakom slučaju je korisno posavetovati se sa stručnjakom (trenerom, instruktorom, a u slučaju potrebe i sa lekarem) oko toga koja je aktivnost primerena, i kada je povoljno početi. U svrhu preciznijeg savetovanja na raspolaganju su i različiti motorički testovi koji mogu otkriti dotada neuočene fizičke karakteristike, preduslove uspešnog treniranja.

The post Izbor fizičke aktivnosti u dečjem uzrastu appeared first on Sport i Zdravlje.

Iako urodjena, generalizovana labavost zglobova se može značajno modifikovati adekvatnim fizičkim vežbanjem. Različiti su načini tog vežbanja- od individualnog, u svom domu, do organizovane i prepoznatljive rekreativne aktivnosti. U svakom slučaju, korisna je svaka aktivnost koja se sprovodi prema sledećim pravilima:

• Intenzitet treba da bude adekvatno doziran (bez stimulacije refleksa na istezanje);

• neophodno je vežbati kontinuirano, svakodnevno ili svakog drugog dana, zavisno od trenutne forme;

• obim pokreta trupom i udovima pri vežbanju treba da bude korigovan, tako da odgovara normalnom, prosečnom opsegu tih pokreta. Treba izbegavati dovodjenje zglobova u krajnje, bolne položaje;

• izbor i doziranje vežbi treba da bude usmeren na ciljano povećanje tonusa i funkcionalno skraćenje onih mišića koji stabilizuju hipermobilne zglobove;

• najpovoljniji rezultati se ostvaruju primenom proprioceptivnog treninga.

U dečjem uzrastu, od druge do sedme godine, u prusustvu generalizovane ligamentarne labavosti javlja se opasnost od nastanka razvojnog deformiteta zglobova kolena. U tom smislu preporučuje se stabilizacija skočnog zgloba individualno pravljenim čvrstima cipelicama posebnih karakteristika, takvih da nemaju funkciju korekcije deformiteta već njegove prevencije.

Generalizovana ligamentarna labavost je urodjena i značajna telesna karakteristika, čiji uticaj na lokomotorni sitem nije zanemarljiv. Ipak, ohrabruje činjenica da pravilno odabrana rekreativna fizička aktivnost, edukacija oko prevencije povreda i upotreba proprioceptivnih stimulatora u vidu spoljašnje mehaničke potpore zglovoba mogu pomoći u modifikovanju onoga sa čime smo rodjeni, te uz zadovoljstvo i radost vežbanja doprineti i smanjenju rizika od povreda.

The post Vežbanje i hipermobilnost appeared first on Sport i Zdravlje.

Sa zdravstvene strane, najčešća posledica generalizovane hipermobilnosti je bol, koji se obično javlja nakon težeg fizičkog opterećenja, uzrokovan većim opterećenjem mišića u cilju stabilizovanja labavih zglobova. Dakle, bol se razvija u mišićima oko zglobova, uprkos osećaju da dolazi iz samog zgloba. Pored toga, postoji i mogućnost pojave povećane količine zglobne tečnosti u zglobovima, praćene osećajem napetosti i pritiska.

Ukoliko je hipermobilnost zglobova uzrokovana genetski determinisanim varijacijama u kolagenu i drugim srodnim proteinima, očekuju se i druge posledice: češća je pojava ravnih stopala, veći je rizik za poremećaj kičmenog stuba (spondilolistezu), kao i za nastanak proširenih vena ili trbušnih hernija. Sve su to znaci izmenjenih biomehaničkih karakteristika vezivnog tkiva.

Treba napomenuti da ovo nije dokaz bolesti, već samo mogući znak rizika. Hipermobilni zglobovi, naročito u uslovima povećanih fizičkih opterećenja u sklopu rekreativnih ili sportskih aktivnosti, nose povećani rizik od povredjivanja. U studiji objavljenoj u British Journal of Sports Medicine (Smith et al., 2005) pokazana je značajna povezanost Beightonovog skora sa prisustvom povreda zglobova, i to najčešće skočnog zgloba, kolena i zglovoba na prstima.

Nekada je i korisno

Generalizovana ligamentarna labavost je svakako značajan zdravstveni parametar, ali nije nužno znak nekog poremećaja. Ona se može povećati treningom (pojedini sportovi, poput gimnastike, imaju naglašene zahteve u pogledu velikog obima pokreta u zglobovima) ili odgovarajućim telesnim aktivnostima- upražnjavanje joge, na primer, stimuliše relaksaciju mišiča i čini zglobove čitavog tela pokretljivijim.

U procesu izbora rekreativne ili sportske aktivnosti, povećana zglobna labavost može da igra presudnu ulogu- povoljno je odabrati one aktivnosti u kojima ta karakteristika ne povećava rizik od povreda, već predstavlja komparativnu prednost.

Literatura

1. R Smith, A K Damodaran, S Swaminathan, R Campbell, L Barnsley. Hypermobility and sports injuries in junior netball player. British Journal of Sports Medicine. 2005; 39: 628-631

The post Da li je hipermobilnost korisna ili štetna? appeared first on Sport i Zdravlje.

Hipermobilnost

Varijacije medju ljudskim konstitucijama otežavaju mogućnost kvantifikacije hipermobilnosti. Već dugi niz godina u upotrebi je Bejtonova bodovna skala, gde se procenjuje i boduje pojedinačna fleksibilnost na ukupno devet segmenata tela (lumbalni deo kičmenog stuba, palčevi, mali prsti na šaci, laktovi, kolena). Većina ljudi ima jedan do dva fleksibilna regiona, a svega oko 0,5% ima generalizovanu labavost više od četiri zgloba. Tom kriterijumu se dodaje prisustvo bolova u zglobovima (pod uslovom da je hipermobilnost uzrok bolnim tegobama), rastegljivost kože, telesna konstitucija u vidu visokog rasta i tankih udova sa izraženo dugačkim prstima, proširene vene, prisustvo trbušnih kila ili epizoda iščašenja zglobova.

The post Kako se hipermobilnost meri? appeared first on Sport i Zdravlje.

Da li možete da savijete svoj palac toliko da on jagodicom dodirne podlakticu iste ruke? Ili da savijete kažiprst unazad toliko da se on dovede u poziciju paralelnu sa podlakticom? Ako možete to da izvedete, verovatno pripadate grupi osoba sa urodjenim generalizovanim ligamentarnim hiperlaksacitetom, odnosno prostim rečnikom rečeno: imate labave zglobove.

Uzrok zglobne labavosti

Postoji više poznatih uzroka za ovaj poremećaj, mada je i dalje najveći broj osoba kod kojih uzrok nije nadjen. Povećana elastičnost mekih tkiva pratilac je izvesnih urodjenih genskih anomalija, poput varijabilno izraženog Marfanovog sindroma, ili Ehlers- Danlos sindroma u svojim mnogobrojnim varijantama (gde je toliko izražena, da se takve osobe nazivaju još i "ljudi od gume"). Ova oboljenja nikako nisu bezazlena i zahtevaju odgovarajuće praćenje, a sa sobom nose rizik od oštećenja krvnih sudova i drugih vitalnih struktura.

Ipak, daleko najčešće izražena hipermobilnost zglobova predstavlja samostalni, izolovani i benigni varijetet vezivnog tkiva. Ove osobe povremeno mogu imati poremećaj propriocepcije ili epizode iščašenja različitih zglobova. Smatra se da hipermobilnost zavisi od oblika zglobnih okrajaka kostiju, slabosti ili istegnutosti ligamenata, mišićnog tonusa, kao i kvaliteta proprioceptivnog senzibiliteta. Većina ovih karakteristika pokazuje karakter familijarne zastupljenosti. Izuzetak su osobe kojima je poremećaj propriocepcije uzrok povećanog obima pokreta zglobova, gde nije zapaženo prenošenje te osobine na potomstvo. Pri tome, veća prosečna ligamentarna labavost kod žena objašnjava se hormonalnim uticajima.

Najnovija istraživanja kod ovog stanja su pokazala prisustvo proteina u krvi, nazvanog tehascin X, čija se varijabilnost povezuje sa hiperlaksacitetom vezivnog tkiva. Smatra se da je takva osobina nasledna preko gena za ovaj protein,  kao i da će deca naslediti veću fleksibilnost ukoliko su oba roditelja takodje izraženo fleksibilni.

Više o hipermobilnosti pročitejte OVDE.

The post Labavi zglobovi- deformitet ili prednost? appeared first on Sport i Zdravlje.

Ravna stopala predstavljaju jedno od najčešćih stanja u pedijatrijskoj ortopedskoj praksi, sa rasprostranjenošću od 1-2,7%, zavisno od izvora. (Garcia-Rodriguez et al., 1999; Pfeiffer et al., 2006). Daleko najveći broj ravnih stopala spada u tzv. fleksibilna ravna stopala – stopala koja bez opterećenja, u vazduhu, imaju normalan uzdužni svod, ali se on spušta do podloge pri osloncu. Deca sa fleksibilnim ravnim stopalima imaju hipermobilne svodove stopala. Pri stajanju na ravnoj podlozi, dodiruju je čitavim tabanom. Usled toga, ponekada dolazi do pojave bolova ili se remeti način hoda. Ovo nije samo problem samog deteta, kome su bol ili narušen fizički izgled i funkcija stopala pri osloncu neprihvatljivi, već je i dalje dijagnostičko-terapijska dilema lekara kliničara: 

• kako fleksibilna ravna stopala pratiti i kontrolisati?
• da li primenjivati neko lečenje, kakvo i kada?
• stopala sa simptomima nasuprot stopalima sa simptomima?
• hipermobilna stopala nasuprot fiksiranim stopalima?

Grupa mogućih uzroka ravnih stopala je veoma velika. Uočeno je da se ona mogu javiti izolovano, ili biti deo šire kliničke slike (generalizovana hipermobilnost zglobova i drugi poremećaji kolagena, različite neuromuskularne bolesti, urodjeni deformiteti i sindromi). Na konfiguraciju stopala utiče i prisustvo prekobrojnih kostiju, rotatornih deformiteta potkolenice, nepotpuna razdvojenost kostiju nožja, gojaznost, i drugi faktori. (Napolitano et al., 2000)

Nakon postavljanja dijagnoze ravnih stopala, postoje dva ishoda: ili se pacijent dalje prati i kontroliše, ili se primenjuju različiti terapijski postupci. U praksi se mogu sresti primena anatomskih uložaka, vežbe istezanja, nošenje specijalno dizajnirane obuće, modifikacija svakodnevnih motoričkih aktivnosti (link ka tekstu o vežbama iz Perićeve knjige), primena korektivnih gipseva, analgetika, redukcija telesne težine kod gojazne dece. 

Literatura

1. Garcia-Rodriguez A, Martib-Jimenez F, Carnero-Varo M, Gomez-Garcia E, Gomez-Aracena J, Fernanedz-Crehuet J. Flexible flat feet in children: a real problem?. Pediatrics 1999;103:84–6.
2. Pfeiffer M, Kotz R, Ledl T, Hauser G, Sluga M. Prevalence of flatfoot in preschool-aged children. Pediatrics 2006;118:634–9.
3. Napolitano C, Walsh S, Mahoney L, McCrea J. Risk factors that adversely modify the natural history of the pediatric pronated foot. Clinics in PodiatricMedicine and Surgery 2000;17:397–417.

The post Ravna stopala I deo – dijagnostika appeared first on Sport i Zdravlje.

Sindrom nemirnih nogu (RLS) je relativno čest poremećaj (prisutan u oko 5-15% populacije) definisan sa četiri svoje karakteristike:

• Potreba da se pokreću noge (obično ali ne i obavezno praćena neprijatnim senzacijama iz nogu),
• Stanje se pojačava pri odmaranju,
• Najčešće se dešava uveče i tokom noći, i
• Pokreti dovode do bar privremenog olakšanja.

Pored navedenog, dodatni faktori koji govore u prilog dijagnozi su: postojanje poremećaj sna, smanjenje simptoma na primenu tzv. dopaminergičnih lekova, kao i ukoliko neko od članova porodice ima isti poremećaj. (Allen et al., 2003)

U oko 80% slučajeva prisutni su i karakteristični, ponavljajući periodični pokreti (pregibanje velikog prsta na stopalu, ili pregibanje u skočnom zglobu), koji se ponavaljaju u varijabilnom intervalu od 5-90 sekundi. Osim u RLS, ovakvi nevoljni noćni pokreti mogu se javiti i uz druge poremećaje sna, ili u starosti. Sindrom je nešto češći kod ženskog pola, a učestalost pojavljivanja raste i sa godinama starosti.

Uzroci

Genetika: utvrdjena je povezanost ovog sindroma sa promenama na četiri gena (na hromozomima 2,6,9 i 15). Preko 2/3 osoba ima pozitivan test bar za jedan od ova četiri gena, time i povećan rizik od nastanka RLS-a. (Trotti et al., 2008)

Postoji i povezanost sa neurotransmiterom dopaminom. Naime, uočeno je da lučenje dopamina u mozgu ima dnevno-noćni ritam koji se poklapa ritmu pojave simptoma, što objašnjava uticaj noćnog davanja lekova koji imaju dejstvo poput dopamina. (Garcia-Borreguero et al., 2004)

Pored toga, primećeno je da se simptomi RLS javljaju češće i izraženije kod osoba koje iz nekog razloga imaju manje gvoždja u krvi (na primer u trudnoći, ili kod različitih bolesti). Smatra se da je ovaj efekat povezan sa posebnom oblasti mozga po imenu substantia nigra, a zna se i da gvoždje ima značajnu ulogu u metabolizmu dopamina.

Na osnovu ovoga je u cilju kako terapije tako i prevencije RLS preporučeno balansiranje količine gvoždja u ishrani, a po potrebi i njegova nadoknada oralnim ili intravenskim putem. (Connor et al., 2003; Allen, 2004)

Literatura

1. Allen RP, Picchietti D, Hening WA, Trenkwalder C, Walters AS, Montplaisir J. Restless legs syndrome: diagnostic criteria, special considerations, and epidemiology. A report from the restless legs syndrome diagnosis and epidemiology workshop at the National Institutes of Health. Sleep Medicine 2003;4:101–19.
2. Trotti LM, Bhadriraju S, Rye DB. An update on the pathophysiology and genetics of restless legs syndrome. Current Neurology and Neuroscience Reports 2008;8:281–7.
3. Garcia-Borreguero D, Larrosa O, Granizo JJ, de la Llave Y, Hening WA. Circadian variation in neuroendocrine response to l-dopa in patients with restless legs syndrome. Sleep 2004;27(4):669–73.
4. Connor JR, Boyer PJ, Menzies SL, Dellinger B, Allen RP, Ondo WG, Earley CJ. Neuropathological examination suggests impaired brain iron acquisition in restless legs syndrome. Neurology 2003;61: 304–309.
5. Allen R. Dopamine and iron in the pathophysiology of restless legs syndrome. Sleep Medicine 2004;5:385–91.

The post Sindrom nemirnih nogu (restless leg syndrome, RLS) appeared first on Sport i Zdravlje.

Cilj lečenja ravnih stopala je jedinstven: otklanjanje bola, poboljšanje funkcije stopala i prevencija nastanka eventualnog deformiteta. Medjutim, u pogledu izbora terapijskog režima postoje različita, čak suprotna mišljenja.

Pojedini eksperti smatraju da su ravna stopala fiziološka pojava u detinjstvu koja obično spontano prolazi bez potrebe za lečenjem. Drugi se, pak, zalažu za lečenje fleksibilnih ravnih stopala jer mogu proizvesti deformitet, oštećenje zgloba i dovesti do razvoja fiksiranog ravnog stopala tokom života. (Brooks, 1991; Volpon, 1994; Aharonson et al., 1992; Connors et al., 1998; D’Amico, 2009; Evans, 2008; Harris, 2010) 

Labovitz (2006) godine je pokušao da diskusiju o ovom zahtevnom i kontroverznom ortopedsko – pedijatrijskom problemu pretvori u smernice za terapiju. Rezultat je govorio u prilog rane dijagnoze i odgovarajuće terapije, u cilju prevencije budućih bolnih tegoba. Radi definitivne potvrde ovog pristupa neophodna su nova, dugotrajnija i masovnija istraživanja. 

Anatomski ulošci

Anatomski ulošci su medicinska sredstva koje propisuje kvalifikovani lekar, i koja mogu biti fabrički dizajnirana u nekoliko veličina, ili se izradjuju individualno, prema otisku rasterećenog stopala. Otisak se uzima na sledeći način:

• stopalo je u vazduhu, odnosno odignuto od podloge 
• zglobovi stopala su u fiziološkom je položaju, 
• mišići pokretači skočnog zgloba i stopala su maksimalno opušteni (dakle, bez voljnih mišićnih aktivnosti). 
• otisak se uzima pritiskom kalupa od penastog materijala koji ima zanemarljivu elastičnost. 

Anatomski ulošci imaju ulogu da prerasporede sile mišića, telesne težine i sile reakcije podloge pri osloncu i hodu. Oni time dovode do smanjenja bola u proseku za 15%, i poboljšavaju funkciju stopala prosečno za 19% (podaci dobijeni korišćenjem subjektivnih bodovnih skala: VAS i FFI). (Wenger et al., 1989; Whitford & Esterman, 2007)

Pokazano je da individualno izradjeni anatomski ulošci imaju najbolji efekat u smanjenju bola kod simptomatskih ravnih stopala, dok kod bezbolnih fleksibilnih ravnih stopala nemaju terapijski već preventivni efekat. (Powell et al., 2005) Medjutim, novija istraživanja govore o povoljnom dejstvu anatomskih uložaka i na ove pacijente kroz povećani komfor obuće. (Landorf & Keenan, 2007)

Literatura

1. Brooks MH. Flatfeet in children. BMJ 1991;302:237.
2. Volpon JB. Footprint analysis during growth period. Journal of Pediatric Orthopaedics 1994;14:83–5.
3. Aharonson Z, Arcan M, Steinback TV. Foot-ground pressure pattern of flexible flatfoot in childrenm with and without correction of calcaneovalgus. Clinical Orthopaedics and Related Research 1992; 181:177–82.
4. Connors JF, Wernick E, Lowy LJ, Falcone J, Volpe RG. Guidelines for evaluation and management of five common podopediatric conditions. Journal of the American PodiatricMedical Association 1998;88:206–22.
5. D’Amico JC. The flat-footed child-to treat or not to treat: what is the clinician to do?. Journal of American PodiatricMedical Association. 2009;99:267–8.
6. Evans AM. The flat-footed child-to treat or not to treat: What Is the clinician to do?. Journal of the American PodiatricMedical Association 2008;98:386–93.
7. Harris EJ. The natural history and pathophysiology of flexible flatfoot.. Clinic in Podiatric Medicine and Surgery. 2010;27:1–23.
8. Labovitz J. The Algorithmic Approach to Pediatric Flexible Pes Planovalgus. Clinics in Podiatric Medicine and Surgery 2006;23(1):57-76.
9. Wenger DR, Mauldin D, Spleck G, Morgan D, Lieber RL. Corrective shoes and inserts as treatment for flexible flatfoot in infants and children. The Journal of Bone and Joint Surgery 1989; 71-A:800–10.
10. Whitford D, Esterman A. A randomised controlled trial of two types of in-shoe orthoses in children with flexible excess pronation of the feet. Foot & Ankle International 2007;28:715–23.
11. Powell M, Seid M, Szer IS. Efficacy of custom foot orthotics in improving pain and functional status in children with juvenile idiopathic arthritis: a randomised trial. Journal of Rheumatology 2005;32:943–50.
12. Landorf KB, Keenan AM. Do foot orthoses prevent injury? McCauley D & Best T (Editors), Evidence-based Sports Medicine (2nd edition). Blackwell Publishing: Massachusetts, 2007.

The post Ravna stopala II deo – lečenje appeared first on Sport i Zdravlje.